Ona prava- peta priča serijala Igra Zmajeva

Dvadeseto poglavlje

SOFIA POV

Nazvala sam Moly da dođe kod mene čim je Adam napustio stan jer nisam smjela da sama ostanem tu noć. Došla je nakon pola sata i zastala me u lošem stanju. Znala je da nešto nije u redu, ali ja nikad nikom nisam pričala o svojoj prošlosti niti onom što sam proživjela u toj kući užasa.

Znala je da sam imala svađu sa Adamom jer ju je i on zvao da je zamoli da dođe do mene i da me ne ostavlja samu. Tad sam prepukla i prepustila se suzama koje sam do tad gutala i oslobodila tu rijeku bola iz sebe.

Moly me cijelu noć ljuljaškala i tješila dok sam joj svojevoljno prepričavala užase koje sam proživjela. Plakala je zajedno sa mnom, tješila me i proklinjala sudbinu koja me zadesila. Proklinjala sam je i ja, jer sam znala kako me je obelježila.

Gadim se sama sebi, a Adam će biti bolje nakon što prođe neko vrijeme, a biću i ja. Trebaće malo da se oporavim, ali mogu ja to.

Istina jeste da mi se zavukao u srce, ali nisam ni navikla da imam baš sve što poželim. On je bio na korak do ostvarenja onog što sam sama sebi smjela dopustiti da sanjam.

Bio je divan, jedan i jedini, ali ja ga nisam dostojna i ne mogu ga povući nazad u sve to sa sobom jer ne znam da li se mogu iščupati iz tog straha i okova koji me još slijepo drže.

Moly je i naredni dan bila sa mnom, a pozvala je gazdu i rekla mu je da ne mogu doći na posao jer sam pokupila nekakav virus i povraćam. Istina jeste zapravo da povraćam, ali ne od virusa već od svega što sam doživjela od jednom. Previše je lošeg dugo potiskivano tamo negdje u moju podsvijest i bježala sam od svega misleći da ću tako lakše preći preko svega, očito sam pogriješila.

Nikad nisam ni mogla da zaboravim, što je u redu, ali sam možda mogla da sama sebi pomognem i olakšam to. Kad je Adam ušao u moj život stalno sam se pripremala na ovo i kad se desilo opet nisam bila spremna, a sad sam sigurna da mu ja to nikad ne bi ni ispričala.

Nisam imala hrabrosti za to. Jednostavno je previše svega.

Nisam mogla ni da jedem ni da pijem i osjećala sam se slabo. Moly je pozvala Hellen koja se na mojim vratima pojavila brzinom svjetlosti. Na Adammove pozive nisam ni odgovarala, ali Moly jeste.

-Dušo, jako si loše. Možda bi bilo dobro da te odvedem na kliniku. Trebala bi uzeti nešto za smirenje- Hellen sam čula kao u nekoj udaljenoj magli ali sam odbila kliniku. Ubrizgala mi je sredstvo za smirenje i nedugo zatim sam zaspala.

Moly se tri dana brinula o meni, ali njegovo prisustvo sam osjećala svuda oko sebe.

-Trebala bi se istuširati- rekla sam joj i odvukla se do kupatila. Namjestila vodu tako da je bila skoro vrela i spužvom za kupanje sam trljala kožu dok na njoj nisam ostavila tragove. Samo sam htjela da sperem sve sa sebe.

Osjećala sam se malo bolje čak sam bila i gladna. Ali sam iznutra bila potpun prazna.

-Sofi, Adam je zvao. Želi da te vidi- ja ne želim da vidim njega. Ne mogu i ne želim.

-Nemoj, Moly. Ovako je bolje za oboje. Nisam ja spremna da se suočim s njim niti bi trebalo da me traži. Rekla sam mu. Nisam htjela da zna sve to- sad zna i ne mogu podnijeti pomisao na to. Još postoji i prokleti snimak.

Šta ako i njega bude želeo vidjeti ili ga je već vidjeo. Nick ima dobre veze i zna šta radi, mogao je da do svega dođe do sad, ako je sve to mimo svijeta iz koga je izašao.

-Mislim da bi trebala da popričaš s njim. Razumjet će ako mu objasniš- ne mogu ga u oči ni pogledati, a kamo li reći nešto o tome.

Samo pusti Moly, nije bilo suđeno, ostalo će svakako vremenom da dođe na svoje-  više nije navaljivala, ali je bila zadovoljna kad sam pojela dva zalogaja koja nisam odmah povratila i popila čaj.