•Demoni prošlosti•(Illusion- 2.season)

2. Part

"Gospodine,imate sastanak sa poslodavcima iz Turske za pola sata!", trtljala je moja asistentica koju ću sa slašću otpustiti.

"Dobro,možeš da ideš!",hladno sam joj rekao na šta se njeno lice rastužilo. Nekad mi je stvarno žao,mnogo se trudi oko mene,da može sada bi se pojebala sa mnom,ali i sama zna da je zaljubljena,a da ja to ne želim.

Uzimam telefon i zovem Damira.

"Taman sam se ponadao da me danas nećeš daviti!",sarkastično naglasi.

"Poduvaj ga magare! Nego kada stiže roba?"

"Trebalo bi sutra,ako ne dodje do mogućih problema!"

"Mogućih?",prekinuo sam svaku radnju i ismerio ogromnu pažnju na razgovor.

"Nisu ti javili?",izbezumljeno je pričao. Zašto ja kao šef  nisam nimalo upućen u probleme u poslu?

"Šta nisu javili,Damire jebem ti sve progovori?"

"Pa... problem je to što su nam za vratom. I to ne mala organizacija nego FBI agenti! Kažu da neka opaka mala vodi tvoj slučaj!",nisam verovao u to što čujem. Kakav FBI sad odjednom? Koji kurac se oni mešaju? Kako su saznali uopšte?

"Saznaj ko radi na mom slučaju! Želim sve do detalja,ako treba i matični broj. Jesi li čuo?"

"Dobro de,smiri se! Rešićemo sve! Šta neka mala kučkica može moćnoj Ruskoj mafiji?",njegove reči su me smirile. Polako sam postajao opušteniji.

"U pravu si! Molim te nadji tu ludu,a ja ću rasčistiti sa njom na moj način!",podlo sam se osmehnho. Obojica smo dobro znali šta to znači.

Nisam narcis,ali prosto znam kako utičem na žene. Pa i ona najveća svetica bi mi se bacila pod noge,što meni godi naravno. Bavim se poslom koji volim,jebem kad poželim,imam sve i niko mi ne treba! Jednom sam se opekao i shvatio da je ljubav potpuno nebitna stvar u životu.

Na eks popijem još jednu čašu viskija. Malo popravim odelo i krenem ka sali za sastanke.

Louisa's P.O.V

Gledam dokumenta koja su raštrkana po stolu. Stavila sam olovku iza uha dok u džumbusu pokušavam da nadjem odgovarajući papir. Gubim živce. Bacam sve na pod. Nisam ni slutila da će posao agenta biti ovako težak. Trgnula su me vrata. U kancelariju je ušao Martin.

"Oo Bože,jel ovde pala atomska bomba?",razgledao je prostoriju pretrpanu papirima.

"Ako nemaš ništa pametnije da kažeš znaš gde su vrata!",režala sam na njega.

"Polako, dolazim sa informacijama. Pronašli smo par klubova po kojima gospodin zmaj luduje. Znaš šta ti je činiti?"

"Moram li baš? Kolika je šansa da baš večeras bude u tom klubu gde sam ja?",uopšte nisam zadovoljna ovom odlukom. Zašto ja kao jedina žena u ovoj akciji moram da idem? Uff....

"Odkud znaš,možda baš večeras naletiš na njega i zavedeš ga! To bi nam išlo u prilog!",kada je završio rečenicu namignuo mi je sa osmehom.

"Veruj mi mafijaša mi je dosta za ceo život!",naglo su mi se vratila sva sećanja koja su počela da me guše.

"Šta,neuzvraćena ljubav?",reči su me sve više i više pogadjale i tištile.

"Mnogo gore. Nego ovaj taj klub,gde on tačno beše?"

"Vidim da ne želiš da pričaš o tome! Poslaću ti u poruci adresu,idem sad! Srećno sa tim tvojim mafijašima!",sa ljigavim osmehom napustio je kancelariju. Kakav snob. Gadi mi se. Jedva sam uspela da se usresredim na posao.