•Demoni prošlosti•(Illusion- 2.season)

7.Part-"Napokon"

  "Kažem vam sherrife bila sam primorana",pokušavam da se opravdam već pola sata. Zaglavila sam u stanici na ispitivanju. Jej! Bravo ja!

"Nije vaše da se mešate u posao policije!",drčno je rekao načelnik.

"Morala sam! Devojka bi bila ubijena  da nisam reagovala! Mislila sam da je naš posao da zajedno štitimo ljude a ne da se svadjamo!",odlučno sam se upitila načelniku koji je bečio oči na mene.

"Louisa,ućuti!",stišavao me sherrif.
"Neću da ćutim! Ako hoćete da me suspendujete samo izvolite,ja ću biti ponosna jer sam spasila život jedne mlade devojke!",dugo se premišljao. Tako antipatičan i grub čovek!

Čekam. Odluku donose već pola sata. Meni stvarno nije jasno,dobro prekršila sam pravilo,ali čemu ovolika buna? Ne razumem ih? Pa ljudski život je bio u pitanju pobogu.

"Gospodjice Clark?","Tu!",kao u školi ustala sam i još podigla ruku. Ljudi su počeli da mi se smeju. Koji blam...

"Odlučili smo da vas suspendujemo na odredjeno vreme!",i ona poslednja,najmanja nada je umrla. Ponadala sam se da će me razumeti, da će shvatiti zašto sam se žrtvovala.

Besno sam izašla iz stanice. Treći dan zaredom jaka kiša sa olujom obuhvata New York.
Vreme kao da se menja naspram mojih osećanja. Želela sam da izbegnem samoću,ona bi me samo dodatno ubila. Peške sam se uputila kao bolnici. Barem ću razbistriti misli.

    ***

"Lou! Gde si ti nestala?!",Alex je krenuo ka meni dok je uza zid stajala osoba za koju sam se nadala da je dugo vreme neću sresti. Pogledao me njegovim ledenim zelenim očima.

"Šta će on ovde?",očima sam pokazala na Kaia koji mi je takodje prilazio.

"I meni je drago što tebe vidim!",sarkastično sam se osmehnula na njegovu izjavu.

"Mogu li sada dobiti odgovor na pitanje?",ponovo se oglasio Alex.

"Bila sam u policiji!",rekla sam pokislo i setila se svake stotinke te teške scene."Napravila sam grešku što sam spasila nečiji život i sada sam suspendovana na odredjeno vreme. Tako barem oni kažu!"

"Suspendovali su te? Tebe?",naglasio je Kai. U očima mu se videlo koliko ga je ovo saznanje pogodilo.

"Lou,jesi sigurna?",besno sam odgovorila." Kako da ne budem sigurna kada su mi to u lice rekli!",uhvatila sam se rukama za glavu i sela na jednu od stolica.

Dva sata smo sedeli u tišini. Bila sam slomljena. Ne samo da mi je bilo teško da pitam nešto,bilo mi je teško da odgovorim na pitanje sa najprostijim odgovorom.

Ja sam otpuštena! Izgubila sam posao iz snova. Šta ću ja sad da radim? Gde da tražim posao? Glava me boli od samog razmišljanja.

"Jesi okej?",grub glas mi se obratio. Seo je na stolicu pored mene.
"Izgledam li kao da sam okej?",uvek sam mrzela što se moje neraspoloženje odrazi na nevine ljude.
"Izvini nisam trebao ni da pitam!",krenuo je da ustane ali sam ga uhvatila za rukav sakoa.

"Kai,izvini molim te. Razumi me. Nije mi dan!",slatko se osmehnuo i vratio se na stolicu do mene.

Ne znam da li sam poludela,ali od samog njegovog osmeha sam se bolje osećala. Dobila sam nagon da skačem od sreće a u stanju sam da umrem od tuge.

"Kako ti znaš Tessu?",povrh svega sam zaboravila ključno pitanje.

"Tessa mi je sestra!",zbunjeno sam podigla obrvu." Polusestra!",ispravio se.

"Nisam znala da imaš polusestru!"

"Nisam ni ja znao,Tessa je ćerka tatine žene. Za razliku od ostatka njene porodice jedina je normalna.",zagledao se u mene na šta je nisam ostala ravnodušna. Osmehnula sam se i krenula glavu ga Alexu,imam i za njega pitanje.