Nakon 5 godina života u New Yorku,mlada i uspešna Louisa Clark započinje svoj posao kao FBI agent.
Igrom sudbine dobiće zadatak koji će je ubaciti u isti koš sa osobama njene teške prošlosti....
•Da li davno ugašena ljubav može ponovo da oživi?
...
"Mama molim te požuri malo!",vikala sam preko telefona na mamu koja je kasnila sa bidermaerom.
Stvarno ne znam kako su ovako brzo prošla dva meseca. Što pre smo želeli da se venčamo i u veoma kratkom roku smo sve organizovali. Mogu da priznam da sam oduševljena,sve je onako kako sam zamišljala.
"Želite li nešto jače?",pitala me kozmetičarka. Pogledala sam se u ogledalo kako bih odgovorila.
"Ne,ovako je savršeno!",osmehnula sam se i dozvolila joj da nastavi sa daljim radom.
Definitivno ću umreti od treme...
"Evo me!",uzviknula je mama ulazeći u sobu.
"Hvala nebesim,hoćeš da crknem ovde?"
"Smiri se Lou! Pa ni ja nisam bila toliko nervozna!",smirivala me Alli što naravno na mene nije uticalo.
"Mirna sam!",zatvorila sam oči i duboko disala.
***
Jednim pozivom sam ustala ka ogledalu da se pogledam. Duga čipkana haljina prekrivala je moje telo.
Koliko sam maštala o ovom danu....moje venčanje,sa osobom koju volim više od svih. Srce mi se podelilo. Jedan deo je bio ispunjen srećom,radošću....dok je u drugom preovladavala tuga. Moj tata nije sa mnom,neće biti tu da me drži za ruku,da me smiruje, da me odvede do oltara.
Obično mlade plaču na dan venčanja zbog sreće,naravno i ovde sam uspela da budem drugačija. Plakala sam jer sam se osetila usamljeno. Toliko me cela ova stvar pogodila. Ne tražim puno,samo on da bude ovde.
"Lou mila,što plačeš?",mama je maramicom brisala moje lice.
"Ja...amm..mama",nisam uspela da progovorim.
"Nedostaje ti John?",nisam bila jedina koja je plakala na spomen njegovog imena.
"Da!",snažno sam je zagrlila. I jednoj i drugoj je bila potrebna uteha.
"Hej,hej,devojke nema plakanja danas! Pa molim vas!",Alli je veselo cvrkutala.
"Dobro,nema plakanja!",obrisala sam suze i sebi i mami. Osmehnula sam se.
"Jesi li spremna da krenemo?",nervoza se ponovo vratila.
"Pretpostavljam da jesam.",poselednji put sam se pogledala u ogledalo. Bože jesam li ovo stvarno ja? Moram priznati da ipak i ja posedujem onu lepšu stranu...
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
"Idemo,idemo!",mama je rukama pokazivala da krenemo. Bilo bi vreme....
Kai's P.O.V
19h je. Lou samo što nije stigla. Zašto imam ovoliku tremu? Ponovo gledam na sat. Zar je moguće da ni minut nije prošao?
"Aron,kada će doći?",nervozno sam pitao.
"Uskoro Kai,strpi se!"
"Kako da se strpim? Ruke mi drhte i stvarno se pitam kada ću pasti u nesvest!"
