Borim se, ne odustajem-završena☑️

III poglavlje

Već sat vremena sedim ispred njene zgrade pitajući se šta ću sad. Pratio sam Ivanu da bi saznao gde živi. Žarko sam želeo da porazgovaram sa njom, ali sad kad sam konačno bio tu nisam znao šta da joj kažem. Ja koji nikada ni u sudnici ni van nje nisam ostajao bez reči. Jednostavno bilo me je sramota, nisam se sećao prethodne noći i to me je ubijalo u pojam. Od svih žena gde baš nju da nađem da kresnem?! E otpao mi, i onako ni čemu pametnom ne služi u zadnje vreme. Dva puta sam izlazio iz kola i vraćao se. Jebem ti ovu pamet. I taman kad rešim da ovaj susret odložim za neki drugi dan osetim telefon koji mi zavibrira. Nepoznat broj mi šalje poruku

"Hoćeš li da kampuješ ispred moje zgrade ili šta?!"

Ona je, znam da jeste. Pokušavam da smislim šta da odgovorim kad mi stiže još jedna poruka.

"Rekla sam ti da me ne tražiš, ali pretpostavljam da nećeš otići dok ne dobiješ neke odgovore, pa izvoli stan broj 12."

Ikac koju sam nekad znao bila je malena stidljiva devojcica. Njene plave oci i crna kosa su sve sto pamtim o njoj. Kao klinac sam je izbegvao , nerviralo me je to sto je stalno visila gde i ja. Al vaspitan sam da postujem zenski rod pa joj zato nikad nista ruzno nisam rekao. Secam se klinke. U mojoj glavi ona jos uvek to jeste, jer ne secam se zene sa kojom sam proveo noc.

Na kraju krajeva nije ni bitno sto je se ne secam. Jedina stvar koju zelim od nje je istina o mojoj tajni. Ja svoj zivot ne delim lako, a ona zna za moju bol za koju niko ne zna. Kako?! To pitanje mi ne izlazi iz glave.

I pre nego sto postanem svestan svojih koraka, ukapiram da stojim ispred vrata sa brojem 12. Znoje mi se dlanovi, ne kapiram koji mi je?! Ne razumem svoju reakciju. I pre nego sto nateram sebe da podignem ruku i pozvonim, vrata se otvorise.

-Ma jesi li se ti to prepao?

Gledam u lice devojke koju znam jos dok je nosila repice i protezu, gledam u tako poznate oci, gubim se u njima i prvi put u zivotu ne progovaram.

- Mare jesi li ok? Udji, sta ti je?

Posmatra me kao majka povredjrno dete i to me trgne. Ne zelim sazaljenje. Niti njeno niti bilo cije.

- Ok sam. Zdravo Ivana.

- Nekad sam bila Ikac.

- To je nadimak za devojcicu, a koliko vidim ti to vise nisi.

Odmerim je od glave do pete i iako je jos uvek u sirokoj majici i dzakastim farmaricama smem da se zakunem da ima telo boginje. Ne kapiram zasto se tako oblaci. Mozda...

- Nisam, ko zna dal sam ikad i bila. Udji i sedi, da stavim kafu.

Dok ona pristavlja kafu smestim se na malenu ugaonu garnituru i osmotrim prostor. Sve je bas zenkasto uredjeno, puno cvetnih motiva i detalja, i sve je nekako maleno. I sve mi nekako ide uz nju. Stan joj je mali, jednosoban, namestaj skroman i ne bas moderan, al opet sve je nekako prijatno, lepo i cisto. To mi je prvo zapelo za oko. Valjda sto sam i sam bolesno pedantan prvo kad negde udjem primetim dal je cisto. Pogledam policu oko televizora puna je knjiga. I to mi se dopadne. I sam volim da citam. Gledam naslove i pronadjem neke koje nemam a planirao sam da nabavim pre. Sad vise nista ne planiram. Ne zelim.

- Ne znam kakvu pijes pa sam skuvala gorku, ako treba secer donecu.

- Ne treba, hvala.

-Pa ovde si...

- Da, a ti znas zasto.

-Mislim da znam.

  Vidim da joj je neprijatno, i ona je kao I ja nervozna.

-Zanima te Mia, zar ne?

-Da.

-Nisam znala da je tvoja, mada je bila tvoja slika i prilika. Slucajno ne pitaj me kako upoznala sam nju i Senada.