Borim se, ne odustajem-završena☑️

XII Poglavlje

I bio sam u pravu, noć i jeste bila savršena. Ona je moja, konačno dušom i telom. Pripada mi. A i ja pripadam njoj. Oživela je mrtvaca u meni, spojila izgubljene delove slagalice od mog života. Zalečila je ranjeno srce. Bila je melem za moje žive rane. Konačno spavao sam kao beba, bez trzavica, bez noćnih mora. Sve je bilo i više nego nestvarno. U trenu sam se uplašio osećaja koji je probudila u meni. Al znam da bi opet zaista počeo da živim moram da pustim prošlost i prigrlim budućnost. A ona je moja budućnost. Ne verujem koliko mi je lako da nju zamislim u svojoj budućnosti.

-Dobro jutro bebo moja.

-Hm dobro jutro.

-Lepo spavala?

-Aha, prvi put bez snova, ili bolje da kazem bez noćnih mora.

-Nisam znao da ih imaš.

-Imam ih od one noći. Postale su gore kad je Ivko uradio to što je uradio i kad su mama i tata poginuli.

-Hej, nećemo o ružnom u ovako divno jutro. Ne moraš o tome da pričaš.

-Moram, to je nažalost deo mene, pa mislim da treba da znaš.

-Ne moram, vidim da te boli kad pričaš o tome. Ne interesuje me, dopadaš mi se takva kakva jesi i tačka.

-Ako ti ne ispričam šta ćeš kada noću ustanem i vrištim iz sve snage, kada udatam pesnicama o zid sve dok ne prokrvare, dok ne zaboli jako da zaboravim snove? Mislićeš da sam luda

-Nikad, čuješ li me nikad?!

Kako je sedela na meni uhvatio sam je za zaprešća i stegao. A onda sam video njene nadlanice. Bile su puno ožiljaka. Izbrazdane. I shvatio sam da govori istinu. Povredjivala je sebe da bi fizička bol zamenila unutrašnju, onu u srcu i duši. Čuo sam da ljudi to rade ali nikada nisam sreo nekog takvog.  Koliko mora duša da boli da sam sebi naneseš bol?

-Ružni su zar ne?

-Nisu, do sada ih nisam ni primetio.

I konačno sklonim pogled sa njenih šaka i pogledam je u oči. Toliko bola, patnje, suza i straha u njima. Straha? I onda me istina udari u lice. Ona se plaši, plaši da ću pobeći od nje, da će me uplašiti njena bol, da ću pomisliti da sa njom nešto nije u redu. Plaši se budućnosti, plaši se da bude ostavljena. Palcima joj lagano prelazim nežno preko oziljaka, sagnem se i poljubim oba dlana pa izmedju poljubaca kažem

-Ti si luda.

-Znam, o tome ti pričam.

Nasmešim se i poljubim je, snažno, posesivno, želeo sam da joj tim poljubcom poručim da sam tu da ne idem nigde.

-Ne znaš ti ništa.

-Ne znam?

-Ne

-Kako?

-Tu sam, ne plaše me tvoji ožiljci. Ne odlazim. Neće me oterati tvoje ludilo.

-Ej nisam luda, možda malo poremećena al luda ne.

-Jesi, ako misliš da ću da odem. Slušaj, ajde da ustanemo doručkujemo i odemo u jednu dugu šetnju pa ćemo lepo da se ispričamo. Saslušaću te, ali veruj mi ništa što mi budeš rekla neće promeniti moje mišlje ne o tebi. Moja si, našao sam te. Vredelo je svakog koraka na tom traganju. Vredelo je patnje, vredelo je svake boli.

- Mare ti si...
  
-Pusti, ustaj i onda pričamo, ok?

-Ok.

............

-Nisam htela  da idem sa drugaricama,  mama i tata su otišli na more, a Ivko je bio negde u gradu. Bila sam prehladjena, nije mi bilo ni do čega. Nekoliko dana pre svega toga bila sam do biblioteke i tamo u onom malom kafiću preko puta videla sam te.

-Mene?

-Da, tebe i Jovanu.

-Jovanu?

-Nemoj mj reći da je se ne sećaš. Mareeee

-Šalim se, sećam je se bre. Bila je... ok nemoj tako da me gledaš. Bila je prošlost.

-Ti si tako.... Uuuu vi muskarci razmišljate svi isto.

-Jebiga, šta hoćeš da ti kažem???

-Ništa, hvala što uspevaš da me nasmeješ i kad mi nije do smeha. Elem, znaš već da sam bila zaljubljena u tebe, iako sam znala da nema šanse da me primetiš. Bila sam prava muškarača u to vreme. Videla sam te sa njom i nekako sam shvatila da nema šanse da budem sa tobom. Bila sam tužna, mislila sam da se svet ruši zato što me ti ne primećuješ, mislila sam da je to smak sveta. Kako sam naivna i glupa bila. Nevina, verovala da je svet lepo mesto, ušuškana u sigurnu luku, mama, tata, brat, prijatelji. Bože sve bi dala da vratim to vreme. Na žalost ne mogu. Gledala sam film na tv, samo što je prošla ponoć. Bilo je užasno vrućina, nosila sam Ivkovu majicu kao spavaćicu. Čula sam lomljavinu stakla. Slušala sam malo ništa se više nije čulo. Mislila sam da sam pridremala, da mi se učinilo. A onda sam čula glasove. I paralizovala sam se kad sam ukapirala da nisam sama u kući. Mogla sam da pobegnem kroz prozor, a ja sam umesto toga kao najveća glupača iz jeftinih horor filmova, samo gledala u vrata. I čekala. A onda su se vrata otvorila i počeo je pakao. Najpre su bili iznenadjeni što nekog ima u kući. Onda su počeli da se cerekaju zlobno kad sam ustala. Znala sam da su nadrogirani, osetila sam da mi se loše piše, al nisam mogla ni da beknem. Da sam vrištala možda bi neko čuo. Ne, ja sam samo ćutala i buljila u njih. Bože koji sam idiot i kukavica bila.

-Hej nemoj tako, bila si u šoku. Pobogu imala si 17 godina.

-Da ali nisam se branila, bar ne u tom trenutku. Onda sam čula jednog od njih kako govori da su uboli premiju, zarada i zabava na jednom mestu. Drugi je odmah ukapirao o čemu priča, rekao je da sam slatki zalogajčić. Onda je mlađi krenuo ka meni. I tada sam se tek pokrenula. Kad je pokušao da me uhvati počela sam da se otimam i da trčim po kući. Njih je to zabavljalo, smejali su se. Govorili su tako mala učini ovo zanimljivim, da vole kad se žene otimaju i vrište. Kada su me uhvatili, odlučila sam da im neću pružiti to zadovoljstvo. Nisam se otimala, nisam vrištala. I to ih je razbesnelo. Kada je prvi završio svoje iživljavanje na meni, drugi je rekao da će on malo da začini situaciju. I onda je počeo da me udara. I veruj mi nisu boleli udarci, bolelo je to što sam ga osećala u sebi, što sam se gadila same pomisli na svoje telo posle njih. U trenu sam poželela da me udari tako jako ili nezgodno da umrem. Želela sam Mare da umrem, bila sam kukavica.

-Nisi, preživela si. Nemoj više da pričaš nije bitno, ne meni.

-Ali meni jeste. Smejali su se kad su odlazili. Osećala sam da ću da umrem. A onda sam pomislila na Ivka, želela sam da mu čujem glas. Dovukla sam se do telefona iako mi je noga bila slomljena. Ivku sam rekla samo da ga volim, i onesvestila se. On je ukapirao da nešto nije u redu i doleteo je. Sledeće čega se sećam je buđenja u bolnici. Policajaca koji me ispituju o Ivku i mestima gde ga mogu naći. U tom trenu sam znala da je napravio glupost. I to je ono što me najviše boli. Zbog mene izgubio je svoju slobodu.

-To više ispred mene da nisi nikad rekla. Ja bi ubio bez razmišljanja zbog jedne suze moje Sanje. Ti si preživela i to je najbitnije. Moja si ovde si i to je jedino važno.

Zagrlio sam je i stegao jako. Ona je moja snaga. Ja ću biti njena. Ona je moj a ja ću biti njen oslonac. Ona je borac. Njoj se divim. Moja beba, moja malena. Da imam neku moć da ublažim bol iz prošlosti, sve bih dao za to da njeno srce bude isceljeno.

*Obećala sinoć poglavlje al se komirala od umora. Uzivajte, uskoro novo poglavlje. Ljubim vas sve