Borim se, ne odustajem-završena☑️

XI Poglavlje

-Kako?

-Ne znam, nisam pitao. I ne zanima me. Samo kad sam tu.

-Do kad?

-Večeras do osam.

-Iskoristimo onda ovo vreme najbolje moguće.

Smešim se i ne prestajem, posle mnogo godina srećna sam. Meni za sreću tako malo treba, samo jedna stvar zapravo osmeh mog brata. A sada gledam u nasmejano prelepo lice mog heroja i ja sam u oblacima. Ne verujem da ga držim za ruku, da sedi preko puta mene i da pricamo a da nismo u prostoriji koja je hladna, siva i sumorna. Posle toliko godina van zatvora.

Ne znam kako je Mare ovo uspeo, ali biću mu zahvalna do kraja života. Taj čovek je mnogo više od onog kako se predstavlja. Znam da je dobar i poznat advokat, ali koliko god bio dobar ne može dvostrukog ubicu izvući iz zatvora, a da pritom nema makar pratnju ako nije neko mudo u ovoj državi. Neću pitati, odavno sam naučila da ne postavljam suvišna pitanja. Samo ovim je još više porastao u mojim očima, ako je to ikako moguće. 

-Nego malena, na stranu sve hoćeš li mi već jednom reći šta se dešava sa malim Radovićem?

-Mali?

-Znam da ima dva metra, al za mene će uvek biti klinac iz kraja, Nešin mlađi brat

-Višlji je od tebe.

-Znam, pričaj mala.

-Nemam šta, dugo ga nisam viđala, mada sam znala šta se dešava sa njim. Postao je faca u gradu. Sanjin klinac je u mojoj grupici u vrtiću. Ove godine kreće u školu....

I tako sam narednih pola sata pričala bratu o Maretu, ćutao je i slušao. Mrzela sam tu njegovu osobinu, mogao je satima da ne progovori, samo da posmatra i donosi zaključke za sebe. Tako je i ovog puta. Znam da posle svega brine za mene, ne vezano za našu tragediju uvek je imao izražen sindrom starijeg brata. Volela bih da nije bilo tako, možda ne bi napravio to što jeste.

-I?

-Šta i?

-U kom statusu ste sada?

-Ne znam, iskreno, sviđa mi se. Znaš da sam kao klinka bila zaljubljena u njega, e pa sad kad razmislim mislim da nikad i nisam prestajala da budem zaljubljena. Danas mi je prvi put prišao kao ženi, rekao da me želi. A ovo sa tobom mu je donelo mnogo poena.

-Priznajem da je ovo bilo iznenađenje veka, ovih tri sata slobode, čistog vazduha, mira van zatvorskih zidina je meni vredno zlata. Ne znam kako je uspeo ovo da izvede, niko nije postavljao nikakve uslove, niti nešto ga upozoravao. Bar ja nisam čuo. Hoću nešto da zapamtiš, moćan muškarac je opasan muškarac. 

-To je Mare, znaš ga ceo život.

-Mogu da ga znam i pet života, neće biti dovoljno dobar za tebe. I još nešto, ako ti ikada prebaci bilo šta vezano za našu prošlost, neću žaliti doživotnu robiju. I on to zna.

-Ivko bre, pa ti si mu već održao govor, a čovek te  izvukao iz zatvora.

-Poštujem to, al ti si moja sestra. A on bi da te se dočepa.

-I brate moj dragi, koliko god se tebi to ne dopadalo, dočepaće me se.

-Ej lutko moja, sad mi je puno srce, i možda mi se ipak dopada ideja da budeš sa jednim Radovićem.

-Ene, kako to sad?

-Opet si ona stara, luda, jaka, sigurna u sebe, zadirkuješ, smeješ se Ivana, a meni većeg razloga da ga prihvatim ne treba.

I sa osmehom na licu utonem u zagrljaj svog velikog, mišićavog brata. Moje sigurno mesto. Čovek kog volim više od života i kome sam odredila sudbinu. Krivica koja će me izjedati dok sam živa. Boli, krijem suze. Koliko god srećna bila, ova živa rana me nagriza.

Ivko

Posle mnogo godina danas sam osetio miris zelene trave. Miris sveže pokošene trave me podseća na slobodu. Možda zvučim jadno, al nedostaje mi baš to. Mirisi i neke svakodnevne stvari. Ne treba mi provod, ne žalim ni za čim. Zagrljaj moje sestrice. Moja doza sreće.

Dok opet ležim na tvrdom madracu unutar ćelije koja je već nekoliko godina moje mesto boravka iz glave ne mogu da izbacim osmeh moje sestre i sjaj u očima Radovića. Bio je opasan klinac, postao je moćan muškarac. I mada to nikad ne bi glasno priznao, znam da je on pravi čovek za jednu izmučenu dušu kakava je moja Ivana. Dobar je lik, iz dobre porodice, vaspitan da poštuje žensko. A meni je to najbitnije, on je nikada fizički neće povrediti. Kraj njega će biti sigurna. Kada smo se večeras pozdravili njegova ruka na njenom ramenu, zaštitnički stav bili su mi dovoljni dan shvatim da ona kraj sebe ima konačno pravog muškarca. A sjaj u njenom oku mi je poručio da je konačno nastavila svoj tragično zaustavljen život. Moja malena živi, voli. 

A ja? Ja konačno mogu mirno da spavam. Moj zločin nije bio uzaludan. Ko zna mozda u neko skorije vreme budem ujko, možda mi ispune tu nejveću želju. Biću ujak, ponosan. Ti klinci će mi biti sve jer svoje dece imati neću. Ni jedno dete ne zaslužuje ubicu za oca. Oduzeo sam život nije fer da napravim neki.

Mare.

Morao sam da naplatim mnoge usluge, a i da se zadužim da bi napravio ovo za Ivanu. Znam da ga redovno posećuje, ali susret van zatvora i u onom sivilu ne mogu se porediti. Sreća u Ivaninim očima kad je ugledala Ivka nema cenu. Kada su se zagrlili ja sam se sklonio, jednostavno bio sam suvišan u tom trenutku. Njih dvoje su uprkos razdvojenosti vemo bliski. Ono što me muči je Ivanin osećaj krivice zbog sudbine svog brata. Mislim da će kriviti sebe celog života. 

Nakon što smo vratili Ivka, dovezao sam Ivanu u našu vikendicu na Goču. To je mesto gde naša porodica provodi najviše slobodnih vikenda i leti i zimi. Mesto koje obožavam, tata, Neša i ja smo je sami izgradili. Sva od drveta iako moderno opremljena, pružala je mogućnost maksimalnog komfora. Mogao sam da je odvedem kao i sve druge u neki skup hotel, neko fensi mesto al izabrao sam ovu divljinu, mir i lepotu prirode. Nekako osećam i znam da će se Ivani baš ovo dopasti. I znam da nisam pogrešio kada mi uskoči u zagrljaj čim smo prešli prag. 

-Hvala.

-Na čemu?

-Savršenom danu.

-Nema na čemu, ali malena dan je bio dobar, noć će biti savršena.

*Drage moje na ovo poglavlje niste čekale dugo, malo ubrzavam sam ovom pričom, Mre mi se opasno igra sa mislima.

Volim vas puno hvala na votovima i komentarima, obožavam ih.

Ljubim vasssssssssssssssssss:)