Borim se, ne odustajem-završena☑️

XIII Poglavlje

Život ne bi bio zanimljiv i vredan življenja da nema trzavica, uspona i padova, neočekivanih sitauacija. I taman pomislim da je u mom životu došlo do malo mira, dobijem poziv za novu misiju. Opet spašavanje guzica nekim tatinim sinovima. Mogu da odbijem al ne želim jer osećam da će doći dan kada ću dići ruke od svega. Sada mi je teže nego ikad otići. Ivanu znam ceo život, a opet imam osećaj kao da sam je juče upoznao. Toliko bih toga hteo o njoj da znam, sve do najmanje sitnice. Znao sam krhku, plašljivu i povredjenju devojčicu, sada kraj mene leži mlada uspešna i hrabra žena. Posmatram je dok se budi i želim da ne da idem a znam da moram. Jednog dana rećiću joj sve, al ne još, još nije vreme. Iako mi je ona postala mnogo važna za kratko vreme, još uvek u meni živi crv koji sumnja u sve i svakoga i ne daje svoje poverenje tako lako. Ne želim opet srcem da platim. Ona je savršena, al ja na žalost ne verujem u savršenstvo. Znam da grešim al jebiga tako se osećam.

-Moram da otputujem na par dana.

Čim to izgovorim u njenom pogledu ugledam tugu. Mrzim ovakve stvari.

-Poslovno?

-Naravno malena. Pa kako drugo?

-Ok, i možda nam je i potrebno da budemo odvojeni neko vreme. Sve ovo medju nama....

-Šta? Kaješ se?

Preseče me nešto u grudima, jer i meni se nekad čini da je ovo brzo, ali se ne kajem, ne kad je ona u pitanju.

-Ne, pogrešno si shvatio. Daleko od toga da se kajem. Prija mi sve ovo što se dešava. Al nekako je brzo, zar ne misliš tako?

-Možda, ne znam. Lepo mi je i to je bitno. Volim kad sam sa tobom.

-I ja kad sam sa tobom. Al za mene je sve ovo brzo, možda i isuviše brzo. Sve ovo ne mogu da shvatim. Godinama sam bila sama u svemu, sama se borila, probijala kroz život, sama se radovala uspesima, sama tugovala i lizala svoje rane. A sad, pa sad si ti tu, sav tako, tako...

-Tako... Šta? Ne razumem te Ivana. Želiš li ti ovo medju nama ili ne?

Sad sam već i pomalo ljut. Meni je sve ovo nešto posebno u životu, a ona se čini mi se predomišlja i to me jebeno boli. Boli, iako u sebi znam da i ona oseća isto što i ja. Samo pitanje je šta ja osećam, ljubav, strast ili požuda?!

-Pa ti si tako šefujući, imam utisak da ne postoji stvar koju ti ne možeš. Jebote još mi nije jasno kako si uspeo Ivka iz zatvora da izvučes?

-Potegao veze, eto kako. Kao što i sve drugo se završava u ovoj zemlji.  Šta ti misliš kako?

-Ne znam, samo sam se pitala. I šta smo nas dvoje uopšte? Nisi mi rekao šta očekuješ od mene.

-Nekad me stvarno iznenadjuješ. Ti si tako jaka, hladna kad si u restoranu, prava poslovna žena. Znam da si u vrtiću omiljena vaspitačica jer si uvek nasmejana, strpljiva. Ali si za sebe sva izgubljena. Znaš li ti koliko vrediš?

-Znam, nažalost.

Ton kojim je izgovorila poslednje reči me umalo nije naterao da je snažno prodrmam. Ona je tako iskompleksirana dogadjajem iz prošlosti. Razumem da je to ostavilo traga, ožiljak za ceo život ali ne može po tome definisati sebe. Ona nije kriva za to što se izdešavalo, samo je nevina žrtva nesrećnih okolnosti.

-Slušaj me, ne znam šta je ovo što osećam prema tebi, al znam da je posebno i jako. Nekad sam mislio da znam da volim, da znam ljubav šta je. Sad više nisam siguran. Ono što ti budiš u meni ne liči ni na šta što sam do sada osećao. I svidja mi se taj osećaj. Želim da pružim priliku da se ovo medju nama razvije, da vidimo kuda nas vodi. Ali neću da se borim sa duhovima tvoje prošlosti. Meni si ti posebna, baš takva kakva jesi meni značiš.