Borim se, ne odustajem-završena☑️

IXPoglavlje

    -Joj...

Glava mi puca, oči ne otvaram, mislim da ne mogu i da hocu. Jebo me dzek, tekila i koji sam još kurac sinoć pio. Pružam ruke, opipavam oko sebe, ne osećam ništa. Što je najgore ne osećam ni sopstvene noge. Jebote koliko smo popili?! Jedino sto osećam je užasna bol koja mi pulsira u glavi. I bol u kičmi. Sav sam ukočen, kao da  sam na kamenju spavao. Protežem noge nekako na jadevite jade, i osetim da sam šutnuo nešto. Il nekog? Polako otvorim jedno oko, primećujem da nisam u svom stanu, i ladno spavam na fotelji, a ono u šta guram nogama je veliko muško telo, glava mu visi preko naslona dvoseda I lik je ogroman. Obučen, Bogu hvala. Zatvorim opet oči i pokušam da se setim prošle noci.

Juče sam posle razgovora sa porodicom odlučio da pozovem Senada. Posle prvog iznenadjenja pristao je da se nađemo u gradu. Popili smo piće, malo popričali pa sam ga odveo do groba naše malene. I sad osećam bol u grudima, a mislim da ću ga osećati ceo život, kad se setim Senadovog lika dok kleči pored neobeleženog groba. Bol koja se čitala na licu tog čoveka bila je opipljiva. On je možda u gorem stanju nego ja. Još su mi u glavi njegove reči:
  
    "Nuno moja, došao ti babo tvoj. Zenice oka, nikad te babo zaboraviti neće. Smej se, ulepšavaj dane andjelima."

Kad smo konačno smogli snage da odemo sa groblja zapucali smo u najbližu birtiju jer nam je alkohol bio i više nego potreban. I tako smo zaređali od kafane do kafane, dva ranjena stranca kao dva najbolja druga. Alkohol spaja ljude kao lepak. I tako smo uz mnogo suza, mnogo reči, pesama, alkohola završili na vratima Ivaninog stana. I kao mokra braća osvanuli u njenom dnevnom boravku. Znam samo da smo došli do nje i da nam je otvorila, dalje ništa ne znam. Bože samo da nisam nešto zasrao.

-Ustaj.

Viknem i prodrmam Senada.

-Koji ti je kurac? Ne viči, glava mi puca.

-O curice boli te glavica.

-A tebe ne boli? A? Ikac!!!

-Ne viči, eksplodiraće mi glava.

-Boli Ikac boli.

-Šta si navalio sa tim Ikac? Od kud tebi to?

-O pa pevao si sinoć sve u šesnaest.

-Ne seri? Nisam valjda njoj pevao?

-Nemam pojma.

-Kako bre nemaš pojma?

-Lepo, nemam jebenu ideju ni kako smo došli ovde. A u klinac moram u wc pućiće mi bešika.

I ode čovek. Ja pokušavam da nađem kuhinju, jer mi hitno treba voda, žedan sam toliko da bi čini mi se mogao jezero da popijem. U glavi mi pulsira. Ispijam već treću čašu vode kad u kuhinju upade Senad. Drži telefon u jednoj ruci a drugom pridržava mokar peškir na čelu. Da nisam i sam mamuran ovoliko bio bi mi smešan, ovako pa jebiga razumem ga. 

-Sami smo.

-Šta? Gde je Ivana?

-Na poslu. Poslala nam je poruku da imamo da doručkujemo u frižidru, da je aspirin na stolu u kuhinji, i da kad se malo povratimo očistimo šta smo usvinjili, da zaključamo stan a ključ ubacimo u poštansko sanduče.

-Uvek je imala dobar smisao za humor.

-Da i poručila nam je da joj se ne pojavljujemo na oči dok se ne uljudimo, ne otreznimo i ne sprijateljimo.

-Orginalna. Hoćeš kafu?

-A da pojedemo nešto pre kafe?

I tako smo nas dvojica proveli narednih dva sata u Ivaninom stanu, jeli, uljudili se sto Ivana kaže, sredili sve što smo rasturili i dobro se ispričali. Ovaj lik je možda jedan od retkih ljudi koje sam upoznao u zadnje vreme da je čovek. Možda da smo se upoznali pod nekim drugim okolnostima bi bili najbolji prijatelji. A možda nas bol spoji, zbliži. Niko ne razume moju bol kao on. Kad razmislim, i iskreno sebi priznam njegova bol je jača nego moja. On ne samo da je izgubio voljeno biće, već ga je izigrala jedna sponzoruša. Ubila ga je psihički, emocionalno, a i finansijski. Ivana je u pravu, moram da se saberem jer koliko god mislio da je meni loše, uvek ima nekog kome je gore. Lepo kažu i od goreg ima gore. Zato idem kući da se dovedem u red, pa ću da se suočim sa bratom, a onda idem malenu vešticu da sredim.

...................................

-Ej Mare, dobrodošao. Mnogo mi je drago što si ovde.

-Malena, dolaziću od sad češće obećavam.

-Sigurno?

-Da, rešio sam da se vratim medju žive. 

-Joj, baš mi drago. Odoh da nahranim bebca pa se vraćam da mi ispričaš sve o dotičnoj dami.

-Od kud ti to da je dama u pitanju?

-Možda nije dama, al je đavolski dobra kad te je probudila iz tvog sivila.

Poljubi me lujka u obraz i nesta u pravcu spavaće sobe. Minja je žena mog brata, i jedna od retkih ženskih osoba koje su mi pravi prijatelji. Od mog brata je napravila najsrećnijeg čoveka na svetu, doduše i najvećeg paupučara. Visoka je metar i šumska jagoda al je otrovna kao zmija. Neša je iza leđa zove njegovom malom bočicom otrova. Kad bi ga čula mislim da bi ostao bez muda. Srećan sam zbog njih dvoje. Prošli su jedan težak peiod da bi došli do ove sreće i blagostanja u kom sad uživaju. Nadam se da me takva sreća čeka jednog dana.

-Dođi da popijemo nešto, iako sam još ljut na tebe treba mi nešto žestoko.

-Šta te uznemirilo od ranog jutra?

-Ne pitaj, kad se budeš ženio traži ženu iz pizde materine, da joj ne znaš ni seme ni pleme.

-Hahahaha  joj ćale i drugi ćale.

-Ništa me ne pitaj i ne pominji ih. Ne odvajaju se, dva pajtosa. Nadoknađuju mladost. Jebeš mi sve ako oni mene namerno ne jebu po ceo dan svaki dan.

Zezao bih ga do sto jedan i nazad, al znam da mu nije lako. Otac i tast su mu najbolji prijatelji. Duplo zlo. Gledam ga kako naliva dzek i srga u jednom gutljaju.

-Ej uspori malo

-Oću klinac da usporim. Znaš da samo radžu piju? Svaki bogovetni dan ih viđam.

-Pa šta fali?

-Tu su u kući da vide unuče, u Božuru da popiju po neku za dobro jutro i laku noć, na posao mi svrate da vide jel mi treba pomoć. Ma non stop i svuda ih viđam.

-Hahaha nije ti lako.

Dok crkavam od smeha zamišljajući Nešu kako izbegava matorce, udje Minja, priđe mu i poljubi ga. Zaista sam srećan zbog njihove ljubavi.

-Jel već stigao da se žali na tate?

-Aha.

-Jadničak. Sanja ih jel znaš?

-Sereš?

-Aha, ima noćne more.

-Au brate, da ti preporučim nekog dobrog psihoterapeuta.

-Ajde jebi me i ti. 

Minja se smeje i smešta na kuč pored mene.

-Ok, pustimo jadnička da se odmori od tata dok ti meni sve lepo od a do š ispričaš o famoznoj vaspitačici.

-Od kud ti znaš da je vaspitačica?

-Žensko sam, stvarno želiš da znaš?

-Ne

-Ok, ajd sad lepo pričaj, pa da vidimo šta ćemo da radimo, da ne treba i njoj nokaut kao ovom mom. Ili možda tebi treba,a?

-Pričaj brate, desnica joj je opaka

Nasmejem se bratu i počnem od početka, od kikica, proteze i basketa....