U njegovom zagrljaju

Čuvaću te čokoladice.Zauvek

Lea's P.O.V.

,,Koga to trebaš da ubiješ Rayane ?" Pitam ga još jednom,zato što samo stoji tu i bulji u mene kao krava u mrtvo tele.

Šta se ovde jebeno dešava? Ne razumem.... Dođem da ga iznenadim,mislići da će me dobro pojebati na ovom stolu na kojem je sad navaljen... ali...izgleda da nema ništa od toga.
    Možda jednog dana...

On idalje stoji i ne progovara. ,,Odgovori mi Rayane?" Ovom tišinom kreće da me plaši. Prilazim mu i stavljam mu ruke oko vrata te mu još jednom nežno kažem ,, Kaži mi o čemu se radi? Valjda mi veruješ ? Ha Rayane,da li mi veruješ?"
To je dobro pitanje...

Rayan's P.O.V.

Jaoo mala,verujem ti svojim životom,ali jednostavno ne možeš da saznaš pravu istinu...bar ne još uvek. Nisam spreman sad da te izgubim.Sad kad si mi se uvukla pog kožu.

,,Ajde mala,sedi i slušaj". Sela je na moju stolicu i svojim,sada već nebesko plavim očima gledala u mene i pomno pratila svaki moj korak i moju reč.
   Ne zajebao sam se. Tim očima ni nebo nije ravno.

Nagnuo sam se na moj kancelarijski sto i krenuo da pričam svoju životnu priču,dok je ona i dalje gledala u mene,ne odvajajući pogled od mog...

,,Pa ovako... Rođen sam u Majamiju. Bio sam i ostao jedino dete mojih roditelja. Moja majka se zvala Julija. Bila je vredna i radna žena. Bila je moja zvazda,majka i robinja. Sve što bi radila,radila bi sa osmehom na licu.
Volela je sve. Sve što ju je okruživalo gledala je kroz ružičaste naočare. Bila je žena zmaj. Bila je kao lavica. Vodja. Da,bila je rodjeni vodja. Hrabra,neustrašiva...ali i pored toga bila je tako krhka.
Sa druge strane tu je i Milan,nažalost moj otac. On je osoba koju najviše žalim i prezirem u isto vreme. To je čovek premazan sa hiljadu,sa milion boja. Ovamo je cvetić,zlato,dobar i gospodin čovek. Dok je on u stvari golo sranje. Nije ni ono crno ispod nokta. Samo ću da kažem da to đubre ne zaslužuje da živi. To je obična gnjida."
Završavam odsečno i sada već besno,dok stiskam ivicu stola.
,,Zašto ga toliko mrziš?" Upitao me je moj andjeo. Nasmejao sam se na ovo .
,,Mala,ja ga ne mrzim. Ja ga prezirem".

Na ovo je zaćutala,što sam shvatio kao znak,kao odobrenje da nastavim.
,,Dan posle mog rodjendana...taj prokleti dan. Moja majka je tog dana izašla ranije sa posla jer je želela da ga  provedemo zajedno,zbog toga što je na dan mog rođendana radila prekovremeno.
Ja sam tada bio sa društvom u ,,bloku" tako se zvalo mesto gde smo se okupljali. Priznajem tada me uhvatilo loše društvo.
Kada sam došao kući,otvorivši vrata,video sam moju majku kako histerično plače i viče na Milana. Prišla mi je i čvrsto me zagrlila. Bio sam zbunjen,nisam znao o čemu se radi... Rekla mi je da me voli i istrčala iz kuće. Pokušao sam da je zaustavim ali nisam mogao. Okrenuo sam se ka Milanu koji je sve ovo podneo kao da si mu rekao dobro jutro. Pitao sam ga šta se dogodilo,ali odgovor sam dobio kad je neka plavuša izašla iz njihove sobe. Kada sam video da može ćerka da mu bude,da je čak mladja od mene,ubio sam život u njemu. Nisam se zaustavljao. Nije me bilo briga što mi je otac,iskreno bolela me kita.
Zaustavio me je zvuk mobilnog telefona. Da nije zazvonio, Milana danas ne bi bilo. Sav svoj bes,sve ono što se skupljalo u meni ja sam iskalio na njega tog dana.
Kada sam se javio,mislio sam da više neću živeti. Poziv je bio iz bolnice.. javili su mi da je moja majka imala saobraćajnu nesreću i jedino čega se sećam jeste rečenica ,,Žao nam je...''
Ne mogu ti opisati tu bol i prazninu koju sam osećao u tom trenutku Lea.
Jebeno je bolelo.
Istrčao sam iz kuće sav u suzama. To je bio prvi i poslednji put da sam zaplakao.
Otrčao sam do bloka,tamo je bio onaj tip koji diluje i dao mi malo... znaš već čega. Želeo sam da zaboravim. Želeo sam da ne osećam bol. Peklo me je nešto tu",udarim se po grudima,,tu pored srca. Ubijalo me je to što nikad više neću videti moju majku. Nikad više čuti kako me opominje ili viče na mene.
Te večeri uzeo sam previše. Tip koji mi je dao drogu je otišao,ostavio me samog. Kao i svi ostali. Što sam više uzimao,to mi je bilo sve bolje. Bilo mi je lakše.
Sledeće čega se sećam jesu svetla,belina i bolnički krevet.
U tu sobu ušao je čovek po imenu Goran. Taj čovek je čovek sa kojim sam pričao malopre. Ostao sam mu dužan...nisam imao novac te mi je ponudio da radim sa njim .
Ta devojka koju trebam da ubijem nije ni prva ni poslednja koju ću ubiti.

Eto to je istina. Ako želiš da odeš od mene,preklinjem te nemoj. Jer ne mogu bez tebe Lea. "

Ništa nije rekla samo je prišla i zagrlila me jako. Kako volim njene zagrljaje... tako me smiruju... ja se po prvi put osećam zaštićeno u nečijem zagrljaju.

Ali,ne u bilo čijem. Već u njenom zagrljaju....

Barem sam joj rekao istinu,dobro polu-istinu. Izostavio sam koja je to devojka. Ne mogu da kažem da je to ona...

Neću da joj kažem jer se to neće ni desiti.
Neće meni niko da oduzme te nebeske oči,koje predstavljaju moje nebo.
Taj osmeh,koji kad se pojavi na njenom licu,meni nešto blizu srca zaigra.
Neće meni niko da oduzme sreću koju mi pruža kad se naše usne spoje.
Neće niko da mi oduzme osećaj zaštićenosti kad sam u njenom zagrljaju...

Približim je još više sebi i zabijem svoj nos u njenu kosu koja miriše na čokoladu. Da,ona je moja mala čokoladica....

   ,,Čuvaću te čokoladice. Zauvek".

Odmakne se malo od mene,te me pogleda i nasmeje,verovatno na njen novi nadimak.
Mislio sam da će se vratiti poslu...

Ali ona se vratila u moj zagrljaj.
______________________________________

Author's  Note

Ćao ljudiiiiii,evo ga još jedan novi nastavak. Nadam se da vam se sviđa.

Da ljudi,bližimo se 1k. Jupiiiii. Mnogo sam srećna i hvala vam na ovolikoj podršci.

Budite mi uvek ludi .
Voli vas vaša uvek_luda😙❤