Loren
"Selenaaaa!!!"-Povikao je. Nije nas ni primjetio jer je gledao u mobitel.
"Da?"-Selena se javila. Podigao je glavu te sam se susrela s tim plavim očima ljepšim od mora, a bol je preuzela moje srce.
"Oh, Loren..."-Iznenađeno i zbunjeno me gledao.
"Moram ići, vidimo se srce."-Rekla sam pogledavši Selenu.
"Zašto nebi ostala na ručku?"-Emilio je upitao sa zlim osmijehom, nešto smjera.
"Daa! Molim te!"-Selena je nasmijano povikala.
"Ja stvarno moram ići."-Rekla sam i digla se s kauča.
"Pa mi smo stari prijatelji, ostani na ručku. "-Rekao je Emilio.
"Sara me kući čeka."-Promrmljala sam.
"Neka čeka, ostani."-Rekao je.
"A šta ako neću?"-Drsko sam odvratila.
" Onda.."-Krenuo je ljuto, ali se očito nečega sjetio pa je stao, i nastavio smirenim tonom : "Onda ništa. Čemu drskost malena, toliko ti falim da te natjeram da svršiš?"-Zlo se nasmijao.
Selena je buljilja u mene potpuno šokirana. Kako može pred djetetom to reći?!?! Mi više svakako ni nismo u vezi. I kakve veze ima moje svršavanje s mojom drskošću?!
"O čemu ti govoriš? Ja se ne sjećam nikakvog svršavanja, koliko ja pamtim, uskratio bi mi ga."-Istom mjerom sam odvratila. Nisam se derala, moj glas je bio potpuno smiren iako sam htjela skočiti na njega i zadaviti ga. Selena je sada jos više buljila. Da, ni ja ne bih rekla da sam bila u vezi s ovako lijepim dečkom. A ja ovako ružna.
"Prljavo igraš."-Sa zlim osmijehom je rekao.
"Učim od najboljih."-Nasmijala sam se zlo. Yeah, svađamo se. Nisam trebala dolaziti ovdje.
"Šta glumiš ti?"-Sada je malo ljuće pitao.
"Glumim? Jedini gumac ovdje si ti,pa mislim ponašaš se kao danas bratu brat, sutra nož u vrat."-Rekla sam.
"Takva si ti."-Uperio je prst u mene.
" Ja? Pitaj moje prijatelje dal' sam takva pa vidi što će ti odgovoriti."-Rekla sam.
"Tvoji prijatelji onda očito ne vide koju glupaču imaju u životu."-Rekao je osuđujućim tonom.
"Znaš što?! Pametniji popušta! Ne znam ni zašto sam dolazila ovdje! Doviđenja!"-Povikala sam i krenula izlaziti dok su mi se oči punile suzama.
Izletila sam iz kuće i potrčala prema svojoj.
*****
Nekako sam se smirila od onoga te slušala pjesme. Tuga mi je parala srce. Imala sam osjećaj da ne mogu disati, ali nisam plakala.
Bila sam tako tužna, a nisam znala zašto. Jednostavno mi je srce pucalo na komadiće.
Zazvonio mi je mobitel te kada sam pogledala na njega pisalo je 'Ivan' . Iako mi nije bilo do razgovora javila sam se.
"Halo?"
"Hej Lor."-Rekao je nekako iznemireno.
"Što ti je?"-Pitala sam.
"Ja.....ne mogu više."-Čula sam da mi glas puca što znači da će početi plakati.
"Što se dogodilo?"-Pitala sam zabrinuto.
"Trebam razgovor."-Rekao je.
"Uvijek, naći ćemo se na onoj klupici u parku."-Rekla sam.
"Hvala."-Rekao je i prekinuo.
Sada moram njega tješiti, u trenutku kada ja trebam nekoga...
Uzdahnula sam i otišla se spremiti. Obukla sam se i krenula. Nakon nekoliko minuta došla sam do parka i na klupici vidjela Ivana koji se držao za glavu.
"Hej."-Prišla sam mu i stavila ruku na njegovo rame. Podigao je pogled i kada me je vidjeo povukao me u zagrljaj. Čvrst i pomalo bolan zagrljaj.
****
Vote,com?
