Narcis | p.jm&m.yg

01.

Povukavši se u samoću, kao i svaki put kada bi sat otkucao ponoć, izmedju četri zida, venuo bi, puštajući svoje plave latice da odnese blag prolećni vetar, noseći ih negde daleko iz njegove blizine, zbog čega od njega nije ostalo ni glasa.

Izmoren, posmatrao je svoj odraz u staklenim vratima svog balkona. I previše dugo je gledao, da je mogao videti kako mu klize vlažne suze iz tamnih očiju , dok mu se na licu ocrtao veliki osmeh. Taj pogled ga je uplašio, zbog čega je iste sekunde trepnuo par puta, kako bi shvatio da je to bila obična iluzija.

Nalazio se u potpunoj tami koja je okupirala malu i praznu sobu. Jedini izvor svetlosti je bio mesec, koji se probijao kroz zgrade i osvetlio sobu, i tako obasjao lice umornog momka.

Obasljen mesečevim svetlom, njegovo porcelansko lice se moglo jasno videti. Prelepa i meka svetlo plava kosa, rumene usne i još lepše crte lica. Izgledao je božanstveno, kao ručno napravljena statua jednog anđela, koja bi se mogla slomiti samo na jedan najobičniji dodir.

To i nije bilo toliko daleko od istine.

Odjednom, pažnju mu je privuklo jako svetlo, iza staklenih vrata, na kojima mu je pogled do samo sekund bio prikovan. Približio se kako bi pogledao bolje, i čekao.

Na balkonu, odma ispred njegovog, nalazio se žuto ofarbani mladić koji je bio udobno smešten na svojoj stolici, držeći knjigom u ruci, sa kojom je želeo provesti neko vreme u tišini, i baciti koj pogled na nju.

Razdaljina izmedju njihovih balkona je bila i previše blizu, toliko blizu da bi jedan od njih mogao jednostavno skočiti, i završiti kod drugog.

Plavokosi mladić, nemajući šta drugo da radi, ovoga puta, posmatrao je njega.

Na samo prvi pogled, nije mogao skinuti svoje oči sa takve slike, bio je opčinjen lepotom žutokosog mladića. Pomno je pratio svaki njegov pokret, kao da je bio prelepi živi cvet u pokretu.

Nije ni sam znao koliko je proslo, svaki sekund, minut koji je otkucao na velikom satu, on na to nije obraćao pažnju. Bio je i previše očaran pogledom ispred sebe, da se vreme zaustavilo, bas kao u filmovima.

Na tome bi i ostalo, da se njihovi pogledi sasvim slučajno nisu sreli.

Gledali su jedno u drugo, i neočekivano, mladić žute kose se nasmejao, i to široko.

Osmeh mu je, kao i on sam, bio predivan, mislio je da može gledati u isti taj osmeh danima, čak i više.

I pored toga sto je bio opčinjen i zaražen, pitao se kako je uspeo da ga primeti, i ako je bio sakriven iza staklenih vrata, u potpunom mraku okruženim oko njega.

Mada, bilo mu je i više nego drago što ga je primetio, ali takodje nije mogao, a da se pomalo ne oseća glupo.

Ne sklanjajući svoj prelepi osmeh, polako i pažljivo je spustio svoju knjigu na sto, te brzo ustao sa stolice, uputivši se nazad u sobu.

Njegov postupak ga je zbunio, zbog čega je samo mirno čekao i gledao, kao da se svaki čas trebalo nešto veliko dogoditi.

Njegova zbunjenost i radoznalost su porasla kada se žutokosi vratio sa hemijskom, sveskom i jednim žutim cvetom. Te još više to, sto je iz sveske izcepao mali listić i sa donetom hemijskom napisao nešto.

Digao je pogled ka njemu te mu rukom pokazao da otvori svoja vrata i izadje na svoj prazni balkon.

To je i učinio. Ustao je sa hladnog i nimalo udobnog poda, te otvorio vrata, pustivši da ga prolećni vetrić udari i osveži, kao i već dovoljno tamnu i zagušljivu sobu.

Napravio je par koraka i odma zatim stao, videći da se i drugi približava.

Žutokosi je zamotao ispisan papir oko stabljike biljke te je bacio, tako da padne na stranu balkona ovog drugog.

Nesigurno se približio cvetu, nagnuvši se i uzevši ga. Osmotrio je biljku i papirić oko njene stabljike zajedno s hemijskom, koja je dosta pomogla oko toga da poruka stigne na željeno mesto, bez straha da ih vetar oduva u nekom drugom pravcu.

Polako i bez reči je otvorio poruku, pročitavši pažljivo svaku reč, ostavši zatečen pitanjem, prelepo ispisanim slovima.

"Kako ti je ime?"

Je bilo pitanje, koje ga je zbunilo i začudilo u isto vreme.

Bez daljeg razmišljanja, odgovorio je na poruku, i jednako kao i mladić žute kose, bacio mu je svoj odgovor zajedno s žutim cvetom i hemijskom nazad.

Žutokosi mladić srećan zbog dobijenog odgovora se blago nasmejao, te pogledao u papir.

"Yoongi, tvoje?"

Brzo je uzeo hemijsku želevši, želevši da novo upoznata osoba zna njegovo ime, jel mu je osećaj govorio da će se ponovo sresti.

I kao do sada, bacio mu je cvet sa porukom, koju je plavokosi mladić bezbedno uhvatio.

Otvorio je papirić, postajući sve radoznaliji u vezi drugog mladića.

"Jimin."

Nije mogao, a da ne prizna sebi koliko je zapravo i njegovo ime prelepo. Na prvi pogled, sve se činilo savršeno na njemu, i tako je i ostalo.

Spustivši glavu kako bi napisao još jedno pitanje na koje je želeo znati odgovor, dopustio je sebi da se blago nasmeje, znajući da ga žutokosi svakako ne može videti.

Pre nego što je bacio cvet zajedno sa porukom do njega, pogledao je u isti taj cvet žutih krunica. Izgledao je prelepo, bas kao i osoba od koje je isporučen.

"Koji je ovo cvet?"

Strpljivo je sačekao odgovor na ovo pitanje, a onda shvativši da će cvet i papirić sa odgovorom pasti tamo gde ne treba, ubrzao je korak i uhvatio ih u poslednjem trenutku.

Otvorivši i poslednju poruku od žutokosog mladića, pažljivo je pročitao svako slovo, kako bi mu ime ovog prelepog cveta, ostalo upamćeno i zarezano u njegovom pamćenju.

"Narcis, moj omiljeni."