Narcis | p.jm&m.yg

14.

Možda noći brojao nije, ali mu je osećaj koji ga i nije služio govorilo da je i previše prošlo. Čak i pored silnog žutog cveća koje je krasilo njegovu sobu, opet se osećala praznina. Prestao je brojiti svaki dobijeni cvet, i sada mu je to falilo. Više nije bilo ni prelepog mladića, niti cveta koji spojiše njih dvoje.

"Ipak je to bio ; Narcis."

Pomisli on u sebi, dok njegovo sićušno telo nađje svoje mesto u ćošku tamne sobe.

Jezik cveća, i njihova značenja možda i nisu toliko bitna stvar. Kako je i sam jednom rekao, narcis je cvet lepog izgleda, ali gorkog značenja. Iza sebe osim sto krije samoljublje, egoizam i prolaznost, krije i bol. Možda je on čak i pored svega samo jedan tužan cvet?

"Naše uloge su se zamenile, a da ni sam toga nisam bio svestan. Na samom kraju sam tek shvatio, da sam u ovom okrutnom svetu, ja taj gorak cvet oduvek bio.

A ti? To ime ti ne pristaje. Ti si zvan ; Narcis, ali nikada nisi bio jedan. Moja je greška što to shvatio nisam ranije, niti uvideo tvoje duboke rane. Izvini."

Pitao se kome li je to sve govorio, kada nikog nije bilo, sve izgovorene reči su samo tako nestale. Rekao je jednom reči kojima ga je želeo usrećiti, i uspeo je. I isto tako ih je obrisao i razbio tu sreću. Znao je da se sa rečima ne treba igrati, njih je lako izgovoriti, ali nemoguće ponovo povući nazad. Bolelo je znati da je niko drugi, no on sam, osoba koja je probola tim rečima već povredjeno srce.

I sada kada njega nema, ni njegova druga polovina nije tu. Napustila ga je, nije mogla izdržati krivicu koja ga je proždirala. Umesto sakrivanja, trebao je ustati i uraditi ono što mora, reći nedostajuće reči i vratiti mu njegovu sreću, koja se trenutno nalazila kod njega. Dao mu je sve, iako je znao da će ubrzo, i sam nestati bez iste te sreće, i ponestajala mu je. Od kada nije bilo njih da osvetle prostoriju, činila se zastrašujuće tamnom, i beživotnom.

Podigao je pogled, i bacio ga na njihovo cveće. Bilo ga je i previše, na sve strane. Prestao se brinuti o njima, i sada latice opadaju. Nez ikakvog zvuka vene, i čeka svoj krajni dan. Tužno je bilo gledati ga takvog, nekada su bili puni života.

Malim i nespretnim koracima, odšetao je do vrata njegovog balkona, koja je širom otvorio. Nikoga sa druge strane nije bilo, kao ni svetla koja bi pre uvek gorelo negde iza ponoći. Hladan vetar ga je gurao ka napred, čak iako više nije mogao napraviti ni jedan korak unapred, osetio je snažne ruke kako ga vuku napred.

Jednu nogu je prebacio preko svoje kamene ograde balkona koja ga je sprečavala od naglog pada, a onda i drugu. Čak ga ni vetar nije mogao sprečiti i uplašiti, stao je na noge te pokušao zadržati ravnotežu, jel sada nije hteo pasti, i dopustiti da se sve na ovome zavrsi. Skočio je.

Skočio je i sebe dočekao na jako poznatom mestu, gde je jedino i mogao viđati prelepog mladica. Našao se odma ispred njegovih vrata, te zastao. Vetar koji ga je gurao je sada u potpunosti nestao, nije bilo nikakvog zvuka, tišina. Nije mogao čuti ništa sa druge strane vrata, a njegovo srce je u dolasku straha krenulo jako da lupa.

Drhtavom rukom je konačno otvorio vrata, i tada napravio mesta za malo svetlosti u mrklom mraku. Prostorija je bila prazna, sve je bilo uredno i na svome mestu, a vaze za cveće su bile prazne. Znao je i sam, da su sve nekada bile pune, bujnog žuto- belog cveća.

Pažnju mu je prvo privukla jedino otvorena knjiga, koja se nalazila na malom radnom stolu. Polako je uzeo knjigu koja je već bila prasnjava te krenuo da lista. Primetio je da su neke reči podvučene, zbog čega je zastao kako bi utvrdio da li to ima uopšte neko značenje. Nije mogao sklopiti reči, zbog čega je polako odustajao. Kada je bio spreman da zatvori knjigu debelih korica, u sobu je ušao prelepi leptir koji je sleteo na istu tu knjigu. Polako je pomerao svoja božanstvena krila, kada mu dve reci prođu glavom. Krajem prstima je pomerao listiće, zbog čega je leptir spremio svoja krila i nastavio dalje.

"Novi život."

Su bile te dve reči, koje je leptir doneo sa sobom. Ponovo je pogledao bolje, pokušavajući da dobije reči koje bi mu rekle nešto.

"Naša priča se ovde završava.

Ako nastaviš čitati ovo poslednje poglavlje, kako misliš započeti novo?

Ti i ja, možda u sledećim životima."

Zatvorivši i vrativši knjigu nazad gde ju je i našao, još jednom je bacio pogled na celu sobu. Telo mu je već krenulo drhtati, reči koje je pročitao su ga uplašile, i dozvole loše misli da mu okupiraju um.

Jedino što je ostalo živo u toj prostoriji, bio je jedan cvet koji na početku nije ni primetio kada je ulazio. Iznenađujuće je bilo to, što je bio u punom sjaju, kao na početku svoga života. Ugledavši ga, približio se krevetu na kojem se isti taj cvet nalazio. Zagledao se u njega, a onda ga nežno odvojio od uredno nameštenog kreveta. Vlažne suze su se slivale niz njegove obraze i padale pravo na cvet u njegovoj ruci - Narcis.

"Sebi si odabrao pogrešan kraj, onaj koji je trebao meni pripadati.

Znam da neću završiti tamo gde si i ti trenutno, ali izgleda da je došao i moj kraj.

Vidimo se u sledećem životu, baš onako kako si i tražio."

- 𝐄𝐧𝐝 -