Narcis | p.jm&m.yg

03.

Isto vreme, isto mesto.

Strpljivo je čekao, nadajući se da će ga danas ugledati, mladića žute kose, koji bi sklonio njegovu bol, dopustivši mu da samo gleda u njegovo prelepo lice.

Naslonivsi glavu na staklena vrata, pogled mu je zalutao do vaze, koja se do pre dva dana nije nalazila tu. U njoj su se nalazila dva cveta predivnih žutih krunica, koji bi ga uvek podsetile na mladića.

Vreme je ovoga puta bilo prijatno, sa blagim vetrićem koji nikako nije mogao da pokvari ovu noć. Na sreću plavokosom mladiću, na nebu se nisu mogli videti tamni oblaci, koji bi nagoveštali loše vreme.

Želeo je iskoristiti ovo lepo vreme i otvori svoja staklena vrata, kako bi pustio svež vazduh unutar svoje mračne sobe. Nije trebalo dugo da ga udari blagi vetar, i proširi se svuda po prostoriji.

Zatvorenih očiju duboko je uzdahnuo te izdahnuo svež vazduh, kako bi se malo opustio pre susreta sa prelepim mladićem. I dalje se sećao tog lica i blistavog osmeha, koji je želeo videti što pre.

Nije ni sam mogao verovati, ni objasniti svoju sreću, nakon što je otvorio svoje oči, i ugledao te nasmejane oči žutokosog mladica koji mu se smešio istim tim osmehom, koji je i zamislio.

"Opet se srećemo."

Svojim melodičnim glasom je izgovorio polako svaku reč, kako bi osoba kojoj su bile upućene, mogla razumeti, čak i ako razdaljina nije bila nešto prevelika.

Njegov glas je zvučao božanstveno, toliko da bi ga plavokosi mogao slušati po celi dan i noć.

Njegov pogled je ponovo bio zaglavljen na njegovom licu, koje je izgledala kao slika, koju bi rado naslikao, i na kojoj bi uložio i previše muke i truda.

Tako tamne oči koju su sijale na mesečini, i koje bi se nakon svakog osmeha pretvarale u polumesec, morale bi najbolje biti naslikane, jel su oči, ipak ono što slici daje dušu.

Te meke i pune usne, kojima bi prošao ružičastom bojom, i čisto beli zubi koji bi krasili takvu sliku punu života.

Na kraju bi slika bila završena, slika sa koje se ne bi mogao skinuti pogled.

Nije ni primetio koliko je dugo prošlo dok ga je posmatrao, niti ga je vreme u tom trenutku zanimalo, ali je morao da se trgne i potvrdno klimne glavom.

Na to je žutokosi dopustio svome glasu i usnama da se blago nasmeje.

I ponovo, kao i po ko zna koji put kada bi se radilo o žutokosom mladiću, zaledio se, ignorisajuci sve oko sebe, svaki mogući zvuk, kako bi mogao čuti samo njegov umiljati i tihi smeh.

Nije bio toliko daleko od njega, ali opet se činilo da je razdaljina izmedju njih prevelika. Želeo je dodirnuti tu meku kosu, to čisto lice i videti bolje te pune usne.

Izgledao je i previše prelepo da bi bio stvaran, izgledao je nestvarno i nepoznato za ovu malu planetu zemlju.

Da je mogao videti sve oko njih,  mogao bi se zakleti da i zvezde gledaju u njega, u prelepog mladića, i ne skidaju pogled.

Niko od njih dvojice nije progovarao, tišina im je prijala po ovako lepom prolećnom vremenu.

Svetlo iza žutokosog mladića je uveliko gorelo, zbog čega je bacio pogled iza njega, na njegovu svetlu sobu. Bila je puna cveća, najviše onog žutog, narcisa.

Njegova soba, bas kao prelepi žutokosi mladić su izgledali prepunjeno života, što se nije moglo reći i za plavokosog.

Pomerivši misli na sebe, izraz lica mu se promenio, a oči smračile, mrzeo je to kod njega, što ne može sakriti sve ono što ga muči, i to sada, pred njim.

Vratio je pogled nazad na mladića, čiji je osmeh spao, iste sekunde nakon što ugleda njegovo slomljeno lice.

Napravio je par koraka napred, kako bi se bolje zagledao u njegovo lice, na kojem se raspoloženje promenilo u samo jednoj sekundi.

Zbog njegovog postupka plavokosom postane neprijatno, zbog čega skrene pogled u stranu, kako se ne bi sreo sa njegovim tamnim, a opet tako svetlim očima.

"Cvet je potrebno svakodnevno zalivati."

Rekao je, ozbiljnim glasom, dok je gledao pravo u njegove oči.

Te reči su ga zbunile, i to previše. Nije razumeo šta je hteo reći pod njima, zbog čega ga je nemo posmatrao, čekajući da doda još nešto, što bi mu pojasnilo o čemu govori.

Tada je izvukao jedan cvet, njemu vrlo dobro poznat. To je bio onaj prelepi žuti cvet, gorkog imena koje je nosio; Narcis.

"Ako i dalje ne shvataš, u ovoj priči, ti si cvet koji vene."

Nakon tih reci, pružio mu je cvet, koji je plavokosi mladić prihvatio i nežno izvukao iz njegove ruke.