Narcis | p.jm&m.yg

07.

"If I had a flower for every time I thought of you, I could walk in my garden forever." — Alfred Lord Tennyson

✿ ✿ ✿

Miris zelene prirode oko njega ga obuzme, uvlačeći se u njegove nozdrve kao hladna zima bez ikakvog nagoveštaja da dolazi, širi svoju hladnoću i upije sav zeleni život, koji bi bio prinuđen čekati proleće koje bi ga, prošavši svojim zelenim prstima, obmotalo u svoj topao zagrljaj, vrativsi ga u ponovni život. I sada, kada je proleće tu, zelenilo se pridigne kao sunce svake rane zore, kako bi nagovestilo da je tu, ponovo u najlepšim vremenima njihovog života. Svaki delić ovog usamljenog mesta procvetaše, kojeg su svake noći malecke vile obilazile i hranile svojim svetlucavim prahom kako bi raslo još više, i očaralo slučajne prolaznike.

Tihi koraci privukavše pažnju sakrivenim životinjama iza grmlja i nedostižnim granama drveća, zbog čega izbace svoje sićušne glave iz svojim jazbina, želevši da provere ko se to šetka okolo, po ovakoj lepoj i kasnoj noći, i ko im to uništiše savršen san.

Krivci toga, ni zamislili nisu da ih ovakav prepun život okružuje, i da su sada oporemetili taj mir i tišinu u kojoj sve to živi. Tako tihi koraci, u svačijim ušima su glasno odzvanjali,  zbog čega ih te velike tamne oči ni ne želevše napustiti, i dopustiti, da kojim slučajem budu ugroženi.

Kao ni kasni posetioci, tako ni ono što poprimivši nepotrebni strah, nije znalo da su bez ikakvog straha mogli mirno nastaviti sa spavanjem, i vrativsi se u svoje mesto bujnih snova, u čijim su se rukama mogli smestiti i ne vrativši se do narednog jutra koji sledi.

U takvoj tišini, jedino što su i dva jedina ljudska bića, sada prisutna, mogla čuti su ti isti, njihovi koraci, koji stvorivše veliki oblak iznad njih koji je iz sebe puštao neprijatnu atmosferu, koja je kao zaglavljena borderima lebdela oko njih.

Zaljubljen u živu lepotu ispred sebe, koja mu biva okrenuta ledjima, svoje oči skidao nije, dok je gledao to primamljivo telo iz blizine, bas kao i divlja zver kako gleda svoj plen. Taj hod pravog lovca, manekenski izgradjenih nogu, predivno oblikovana i čvrsta zadnjica, kao i ta široka ramena i prava ledja, uz to andjeosko lice, na kojem je osmeh uvek bio kao svetao dan prisutan.

Pratio je svaki korak koji on napravi, svaki pokret, uzdah, izdah i uživao u mirisu parfema koji bi ostavljao iza sebe, a on se hranio time.

Da nije bio toliko opčinjen, možda bi i primetio onu lepotu, vrednu svakog pogleda i pažnje, koja mu je odmah ispred nosa, čekajući samo da neko pruži više ljubavi prema takvom remek delu. Razne naslikane boje, međju kojima se najviše isticavala zelena, bez koje ovako nešto, ne bi bilo isto.

Ali taj mladić, svetlo plave kose, koja podseti na vedro nebi i blistavo čistu vodu, zaključa svoj pogled na samo jednu stvar, i baci; sada izgubljen ključ u duboku vodu, koja bi se na samo prvi pogled opisala kao tamna i opasna, bez ikakve empatije za bilo koga drugog, osim za samu sebe, zbog čega bi uzela svaki vredan život koji bi na nju naleteo, uz pomoć prelepih sirena koji bi pevale svojom melodijom i naterale osobe koje bi želele da čuju još, da ih prate sve do ništavila u koji bi ih odvele.

Ono što natera sve te radoznale poglede koji su ih u stopu pratili, da nestanu, su bile tamne tačkice koje se naslikaše na podu, pa za njima i još gomilu njih. Oboje digavši svoje poglede ka tamnom nebu, vodene kapljice udare njihova lica, zbog čega se njihovi pogledi, posle duzeg vremena, sretnu.

Brzim koracima su krenuli ka drvenoj klupi, iznad koje se nalazio krov od; sada tamnog i mokrog drveta, kojeg su pridržavala četiri velika drveta hrasta. Okolo se nalazilo gomilu raznolikog cveće koje je kiša odlučila osvežiti nakon proteklih vrelih dana, koje je proleće ove godine želelo pružiti malo ranije, neko uobičajeno.

Kiša biva sve jača u svakoj narednoj sekundi, a onaj osećaj koji kiša uvek donosi sa sobom, prodje kroz mokra tela obojice, koji su se smestili na klupu, u tišinu gledali u kišu, i slušali njen zvuk, koji pusti posle svakog pada vlažnih kapljica.

Gledao je u tu divlju kišu koja poplavi prirodu oko njih, zbog kojeg se ponovo miris u vazduhu promeni, u onaj hladan, ali opet umirujuć.

Pustivsi da mu taj miris prodje kroz nozdrve pa sve do celog tela, polako i neprimetno, svoj pogled baci na mladića do njega. Njegovo srce poskoči, nakon sto ga ugleda iz blizine, zaslepi ga lepota njegove meke žute kose i čistog lica, za koje se nije moglo pomisliti da nosi išta loše.

Pogled nije sklonio, zbog čega se osoba, u čijoj se lepoti davio, okrenula sa osmehom, te svoju ruku premestila na hladnu i meku ruku plavokosog momka, što učini da njegovi leptirići odlutaju do srca i ubrzaju kucanje unutar njega.

Njihove ruke se nisu odvajale, kao što ni kiša nije prestajala padati. Uprkos tome sto je hladnoća zavladala, nije mogla proći do njih, i obuhvatati njihova mokra tela zbog vreline koja se skupljala u njima.

Mladić žute kose stegne jače ruku drugog, zbog čega dobije njegovu pažnju, koje je do malo pre bila uprta ka maloj barici u kojoj su se skupljale kapljice kiše.

"Pogrešno sam shvaćen, zbog čega me zovu ; Narcis."

Tiho reče, uz tužan osmeh na njegovom licu, dok njegove tamne oči još uvek nisu napuštale kristalne i zbunjene oči mladića plave kose.

Sav onaj život koji se sakrivše zbog kiše, na poziv vlažnog drveća, sa svake strane su iskakali po dva para očiju, radoznali da vide šta će se dalje desiti, zbog čega zajedno zapevaju svoju melodiju koja se proširi celim krugom punom drveća.

Dva bolna srca, otopiše se vrelinom koja se  sa njihovih mekih usana slivala sve do predela stomaka praveći neki čudan osećaj unutar njih, dok su im tela gorela jednakom toplotom. Prsti su išli jednim putem, do svilene kose, pa sve do mekih obraza koji su pakleno goreli, i ledja, kroz koja su se šetala gore-dole.

To izazove nalet uzbudjenosti i sreću svih njihovih skrivenih posmatrača, koji se ubrzo proširi i ostavi to mesto puno tajanstvenog života sa širokim osmehom.