Narcis | p.jm&m.yg

10.

Jak vetar je odlučio da pomera krošnje drveća, koje se proširilo celim nizom, sve do kraja, gde drveća više nije bilo. Čak i pored te grupe drveća, najglasnije suštanje lišća dolazilo je od najvećeg drveta koje se tu nalazilo. Njegove dugačke grane su rasle sve do nebeskih visina, smešeći se svetlom nebu koje se polako oprastalo od male planete zemlje.

Zvukove koje bi doneo vetar i napravilo drveće, bi zvučali kao umirujuća melodija. Malo je iko znao, da je to bila pesma starog drveća, koje je iživalo u svakim nadolazećim toplim danima, uz svež vazduh na mirnom mestu, gde je samo priroda većinu svoga vremena bila prisutna.

U kasne sate, boja neba se polako menjala, gubila je svoju svetlo plavu boju, koju je mladić uvek imao samo za sebe. Po ovako hladnom vremenu koje je došetalo i do ovog usamljenog mesta, isti taj mladić je osetio toplu ruku na svojoj. Znao je tačno čija je to ruka, zbog čega se nije ni trudio da skrene pogled, ili pomeri svoju ruku.

Ispod najvišeg drveta, dve figure su sedele na mekoj travi, i to previše blizu jedan drugog. Sve sto se iz njihove perspektive moglo videti se zelenilo koje ih je okriživalo.

Gledajući negde u daljinu, bez ikakvih loših misli u njegovoj glavi, osetio je tu meku žutu kosu kako mu bode jedan deo lica, prelepi mladić je smestio svoju glavu na rame drugog, dok nije napuštao njegovu ruku.

U toploti u kojoj su uživali, vetar je ponovo pustio svoje hladne lavove na njih, dok su pramenovi njihove kose izgubljeno leteli na sve strane. Isti ti lavovi su trebali biti ukroćeni, i odvedeni negde daleko od njih, ali ipak, ukroćivanje divljih lavova bilo bi rizično i uopšte ne jednostavno.

Približili su se jednom drugom, toliko, da više između njih uopšte nije bilo prostora, tako pokušavajući da se ugreju. Ali samo jedino telo je širilo toplotu, i to je bilo ono čija je boja kose podsećala na sve svetlo, dok je u drugom hladnoća vladala.

Dok su oboje gledali u neodređene tačke, izvor njihove toplote je iznenada pustio svoj mio glas, iste sekunde trgnuvsi drugog.

"Da li voliš priče koje se završavaju sa tužnim ili srećnim krajem?"

Nije se pomerao, jednako kao ni osoba do njega, sedeli su u potpuno istom položaju u kojem su proveli svo ovo zajedničko vreme.

Pustio je sebe da razmisli malo, nakon što otvori usta, i odgovori na postavljeno pitanje. Nije mu trebalo mnogo da odgovori, i sačeka odgovor na isto pitanje.

"Tužnim, a ti?"

"Srećnim."

Dve reči, dve totalne suprotnosti, koje su sa sobom donele tišinu. Malo li su oni znali, da su ih zvezde zlatnog sjaja posmatrale.

Mrak se odavno nadvio iznad njih, dok su lavovi trčali na sve strane. Imali su i oni svoje dane u kojima su želeli uživati u slobodi, noseći sve pred sobom. U takvom stanju ih je bilo moguće podnositi, ali ne i kada puste svoje čelične očnjake, zajedno sa besnim pogledima koji bi unosili strah u kosti, tada su najgori.

Rumenih obraza koje je hladnoća jela, osetio je tople male prste kako klize po njegovoj ruci, tražeći svoje mesto u njima, ali ih nisu pronašle. Polako je pomerio glavu žutokosog koja se odmarala na njegovom ramenu, a onda naglo ustao sa hladnog poda, napustivši grubu koru drveta na kojoj je bio naslonjen. Time je zaradio zbunjen pogled osobe koja je i dalje sedela, i bez reči ga samo posmatrala.

"Zahladnelo je, mislim da je vreme da krenemo."

Primetili jesu, ali shvatili nisu šta je u ovoj noći skoro isparilo. Malo po malo, delići su otpadali, a da toga niko nije bio svestan. I nakon sto su napustili ovo mesto, melodija više nije stizala daleko, skoro da je totalno iščezla, kao da nikada nije bila puštena, a njeno postojanje iznenada nestalo.