Narcis | p.jm&m.yg

02.

Da ga je neko pitao, ne bi priznao, da je naslonjen na staklena vrata čekao njega, prelepog mladića od juče.

Njegove nade da će ga ponovo sresti i ugledati njegovo lepo lice, je palo u vodu, iste sekunde kada je začuo male kapljice kako udaraju o staklo. Kiša.

Voleo je kišu, i to previše. Taj umirujuć zvuk, ma koliko god ona jaka bila, mu je prijala i opuštala.

Ali sada, sprečila je da dugo isčekivani mladić žute kose, kojeg je žarko želeo videti, izadje, ma makar samo i čitao knjigu, ne obraćajući pažnju na njega.

Uživao je gledajući u njegovo čisto lice, prosto je odisalo lepotom.

Bacio je pogled na svoj zastareli sat, na kojem se jasno moglo videti da je ponoć odavno prošla.

Teško je uzdahnuo, znajući da će ova noć, biti jedna od onih teških.

Nemo je, gledao kroz prozor, slušajući kapljice kiše koje su postajale svakom sekundom sve glasnije. Iako nije jasno mogao videti, svakako mu je pogled bio uprt ka njegovim vratima, iza kojih nije bilo ni jednog svetla, nikakvog znaka da je neko uopšte unutra.

Nije ni mislio da će nalet samoće da ga udari, tako iznenada, i povratiti uobičajenu bol u grudima.

Unutrašnja bol, koje se nije mogao otarasiti. Ma kolika god spoljašnje povrede bile, posle svega, opet su najteže one unutar nas, koja guta svako svetlo i okupira um.

Zajedno u ritmu kiše, njegove oči su se punile tečnošću koja je ubrzo bila puštena, da slobodno sklizne niz njegove obraze.

Te mračne oči, na prvi pogled umorne i bez emocija, ali dok su ostavljene same, u tamnoj sobi, pustile bi sve muke, tugu i bol iz njih.

I ova noć je odlucila da se poigra sa njim i njegovim izmešanim emocijama, koju su polako gubile kontrolu.

Izgledao je kao ptica u kavezu, nije mogao ništa da uradi, niti kaže. Jedino što ostaje je da samo ćuti i gleda.

Tišina celog dana koja ga je okruživala i svake sekunde pratila, učinila je da ga misli ubijaju, šta god radio.

Iz nekog razloga, u ovom stanju, imao je potrebu da stane i pogleda se u ogledalo.

Blago rečeno, užasno je izgledao.

Crvene i natečene oči, kosa u totalnom neredu, crvene usne iz kojih je tekla crvena tečnost i neuredna odeća.

Bacio je pogled iza sebe, na tamnu i skoro praznu sobu.

U uglu, stajao je veliki crni klavir, koji je toliko bio povezan s njegovom prošlošću, koja je i učinila da prestane da ga svira, pa čak i pogleda.

Osetivši kako mu glava pulsira i stvara neobljašnjiv bol, svoju levu ruku je stavio na mesto bola, nastaviši da i dalje gleda u svoj odraz u ogledalu.

Ni sam nije znao koliko je dugo prošlo koliko je gledao u svoj odraz, niti zbog čega. Jedino što zna, je da svojom drhtavom i krvavom rukom drži stolicu, dok parčići stakla lete svuda po sobi.

Shvatio je to tek, nakon sto je začuo zvuk lomnjave stakla, zbog čega se i njegov izraz lica promenio te iste sekunde.

Nije mogao da izbriše sliku svog odraza kako mu se tako podrugljivo smeje.

Teško je disao, dok je gledao u svoju krvavu ruku, a onda u deliće stakla svuda okolo.

Želeo je da što pre to očisti, ali ga je sprečila kiša, koja je postajala sve slabija.

Okrenuo se ka staklenim vratima, nadajući se da će njega ugledati, koji će svojom lepotom skloniti bol i napravljen nered.

Ali njega nije bilo.

Ono sto ga je iznenadilo, je bio maleni žuti cvet, prelepih krunica koji je ležao na sredini njegovog balkona.

Polako je otvorio vrata, te se nagnuo kako bi je svojom krvavom rukom podigao sa hladnom betona njegovog balkona.

Pogledao je oko sebe, a onda se zaustavio do vrata balkona prelepog žutokosog mladića, koja su kao i prošlog puta kada je pogledao u njih, bila zatvorena.

Svetla nije i dalje bilo, kao ni vida od prelepog mladića, od kojeg je ovaj prelep cvet i mogao dobiti.

Zbunjen, pogledao je u maleni cvet u njegovoj krvavoj ruci, te se blago nasmejao.

"Cvet takvog gorkog značenja, a opet tako prelepog izgleda..."