Narcis | p.jm&m.yg

09.

Velika užarena lopta je odavno nestala iz njegovog vidika, ostavivši samo tamnu boju da se prosu po tom prostranom papiru i proširi se preko istog. Kao rukom neoprezno zabačene sljokice su lebdele svuda okolo, dok se najveća zvezda, kao lampa koja bi svake noći gorela, obasjavala mladićevu sobu. Crnilo bi stvorilo senke, koje bi se, nakon svakog pokreta osobe ili predmeta, ponovile isti potez, i tako iznova kao pokvareni film.

Stisnuvši svoj beli jastuk u svoj zagrljaj, utonuo bi svoju glavu u njega. Svaki put, kada bi se scenario od juče ponovio u njegovoj glavi, osmeh bi se iste sekunde stvorio, koji bi ubrzo bio ponovo zaboden u jastuku i sprecilo te crvene obraze da budu viđeni.

Prevrćao bi se zajedno s mekim jastukom na krevetu, dok bi pustio svoj pogled da seta po sobi, i ugleda nešto, što bi skrenule njegove misle sa scenu, koja mu nije htela izaći iz glave. Teško je bilo reči, želi li on to uopšte, jel bi svaka pomisao na to, pustila njegovim telom da prođe onaj srećan osećaj, uz nenormalne bubnjeve koji bi odzvanjali njegovim telom, i oni koji bi mogli izleteli lako napolje, da ih taj grudni kos nije štitio.

Svojim hladnim rukama je udario svoje vrele obraze, želeći da se tako vrati u normalu, zbog čega je, i dalje čvrsto grlivši jastuk, se digao u sedeći položaj, dok je prelazio svojom desnom slobodnom rukom, koja je teško napustila topao jastuk, kroz svoju meku svetlo plavu kosu, osetivši kako ga kao iglice bodu u oči i ne daju mira.

Pokušavajući da smiri jake udare unutar njega, kroz staklena vrata svoga balkona, pokušavao je uočiti željeno lice, kojeg nažalost nije bilo. Mali patuljci u njegovoj glavi su kao zavisnici belog praha, tražili njegovu nestvarnu lepotu.

Dovukavši se do ivice kreveta koji je zauzimao veliki prostor u sobi, pogledao je u svoj odraz na staklenim vratima. Skenirao je sebe, a poboljšanje je jasno mogao videti pred svojim očima. Ovoga puta zgledao je, za nijansu nego inače, srećnije.

Zadovoljno je posmatrao svoj odraz, sve dok nije osetio nešto na svome prstu. Pogledavši o čemu je reč, zbunio ga je prelepi leptirić čija su se raširena krila polako i nežno pomerala, pokazujući lepotu svih tih boja na njima. Nije se pomerao, sve dok leptir nije zamahao svojim krilima i odleteo u drugom pravcu.

U tom trenutku, kroz njegove uši je prošao nečiji dubok glas. Refleksno je digao pogled ka staklenim vratima i video svoj odraz, kako mu se podrugljivo krajem usana smeši, baš kao i poslednjeg puta kada su se sreli. Njegov odraz je par puta ponavljao istu stvar, a onda misteriozno nestao.

To je bilo dovoljno puta, da zapamti svaku izgovorenu reč, i još jednom je sebi dobro ponovi, kako bi razumeo tajno značenje u njima, koju krije.

"Glupi dečače, ne idi dalje,
ostani gde jesi, ili beži dalje.
Napravit' ćeš velike mane,
zato se što pre povuci,
jer vreme ne leči sve rane.
Iznenađujuće je to,
kako si uspeo ubediti sebe,
da je ono što osećaš,
nešto pravo za tebe."

Nakon toga, polako i oprezno je krenuo unazad, ne želeći da se i ovo, završi kao prošlog puta.

Sa sedećeg položaja, se bacio u ležeći, dok mu je srce ubrzano radilo. Gledao je, bez ikakvih misli u plafon, dok je slušao svaki sekund kako na zidnom satu prolazi. Reči od malo pre su ga uplašile, takodje i prodrmale da se vrati u realnost, iako nije razumeo, na šta ga je tačno, njegov odraz, upozoravao.

Kapci su mu se polako zatvarali, nagoveštajući da žele odmor, od jednog napornog dana, kako bi bile spremne za sledeći. Ovoga puta se nije opirao, prepustio se snu koji ga je uhvatio za ruku i povukao u zemlju, gde je sve moguće. Nije prošao ni sekund, a on je već utonuo u jedan dubok san.