Narcis | p.jm&m.yg

04.

Nepodnošljiv zvuk lanaca, odzvanjao je u njegovim ušima, čineći da oseti bol u predelu glave, koji je postajao sve jači.

Naglo je otvorio oči koje su se susrele sa tamom. Sve oko njega je bilo crno, ništa osim tame nije mogao videti.

U pokušaju da digne ruku, zvuk lanca se ponovo začuo, nateravši ga da pogleda u sebe i svoje ruke.

Bio je zarobljen, vezan lancima koji mu nisu dali da se pomeri. U svakom narednom pokušaju, da pomeri neki deo tela, bol bi prošla njegovim telom, zbog težine čvrstih lanaca.

Otvorio je usta, željan da kaže nešto, da vrisne, da traži pomoć, ali ništa nije izlazilo iz njegovih usta. Ma koliko god pokušao, ništa se nije menjalo.

Bespomoćno je sedeo u tami, slušajući kapljice vode, čiji je zvuk postajao vremenom sve sporiji, i glasniji.

Slušao je možda i previše dugo, dok se nije začula i poslednja kapljica.

Bespomoćno je digao pogled, ali ovoga puta, ispred njega se nalazio mali dečak, tamnih očiju i smedje kose.

Jednako kao i on sam, dečak je bio obmotan lancima, samo sto se on nije pomerao, niti je pokušavao.

"Hej."

Pokušao je da dozove dečaka, ali on kao da ga nije čuo, niti video.

Pogledao je bolje u dečaka, čije lice još uvek nije mogao videti.

Ubrzo, okruzila ih je jaka svetlost, nateravši ga da zatvori oči.

Polako ih je otvorio, nakon što je svetlo u potpunosti nestalo. Pogledao je okolo, i prostorija u kojoj su se nalazili je iste sekunde prepoznao.

To je bila njegova soba.

Razgledao je sve okolo, sećajući se svih tih stvari i starih igračaka, svaki deo ove sobe u kojoj je proveo.

Ono sto je obojicu trglo, bilo je otkljucavanje vrata, koju se se jednako brzo otvorila, i u sobu je ušla žena srednjih godina, koja se približila malom dečaku.

"Neposlušni, i ružni decace. Takvog lica te niko neće voleti."

Rekla je, dok je rukom prolazila po vlažnom obrazu dečaka u cijem su se ocima gomilale suze.

"Te suze bas stoje tako ružnom licu poput tvog, samo.."

Govorila je hladnog tona, uopšte ne misleći na osećanja dečaka.

Ovo mu se činilo toliko poznatim, i previše. Odnos izmedju dečaka i žene je bio tako hladan i užasan.

"...Samo me nerviraju tako ružne i slabe osobe poput tebe."

I tada se malom sobom proširio zvuk udarca. Hladnog pogleda i glasa je gledala kako suze neprestano klize niz dečakovo lice, i prelaze preko njegove slabe ruke koja se nalazila na crvenom obrazu.

On nije bio jedini čije su oči napustile suze. I on sam, posmatrač, kojeg niko u sobi nije primetio, pustio je par suza da skliznu niz njegov obraz. Sećao se ovoga, sada, i to vrlo dobro.

"Mam-"

Pokušao je dečak, ali biva zaustavljen od strane žene koja ga besno počupa za kosu.

"Ružna deca, nemaju pravo govora!"

Crvenih očiju punih suza je klimnuo glavom, nakon čega ona pusti njegovu smedju kosi i uputi se ka vratima sobe, koja jako zalupi nakon što besno izađe.

Njegov pogled nije napustio dečaka, koji je sada, polako podigao glavu, ruka i dalje ne napuštajući njegov obraz.

Dečak je bio sušta suprotnost reči 'ružno' kako ga je žena do malo pre nazvala. Čak ni reč 'prelepo' nije moglo opisati njegovu lepotu.

"Povredio si cvet od juče, tako što si ga nazvao 'cvetom koji vene', ali zapamti, ti si onaj koji je već uvenuo i koji biva ponovo u životu ponovo zasađen."

Te reci su napustile dečakova usta, nakon kojih je sve ponovo postalo crno, a sve ono od pre samo sekund nestalo.

✿ ✿ ✿

Knjigu punih bogato ispisanih reči je smestio sebi u krilu, odlučivši da će je pročitati, čak i ako nije imao volje za to.

Nije mogao zaboraviti reči od juče, koje mu je žutokosi mladić uputio. Ni sam ne znajući, dopustio je tim rečima da ga pogode i naprave da se oseća još gore, nego što već jeste.

Prošavši svojim prstima po stranici knjige, bacio je pogled ka svojim vratima, i na njegovu sreću ili ne sreću, svetla nije bilo, kao ni prelepe osobe koja je učinila da se svaki deo njegovog bića raspadne u sitne komadiće.

Znao je da je i previše očekivao od osobe koju ni ne poznaje, i to da je i on sam postao zavisnik njegove lepote.

I ako je mislio da nastavi sa čitanjem, zatvorio je knjigu, znajući da ga misli neće negde lepo odvući, i da će iz knjige izvući sav život, ako ga emocije poplave i ne daju da jasno misli.

Čak ni lepo vreme, ovoga puta, nije ga moglo oraspoložiti. Ponovo je osetio onu jaku bol iznutra, koja mu je jedva davala da diše.

Odjednom, na njegovim staklenim vratima se začulo kucanje, zbog kojeg je polako ustao i otvorio široko vrata, te pogledao unaokolo, ali, kako je i očekivano, nikog nije bilo.

Spustio je pogled, kada je ponovo ugledao onaj žuti cvet, kako leži na njegovom balkonu, samo što se oko njegove stabljike nalazila mala poruka.

Nesigurno je svojom desnom rukom uzeo cvet, dok je levom otvarao mali papirić sa tekstom.

Pročitavši tim lepim rukopisom samo jednu napisanu reč koja se krila unutar papirića, kroz njegovo telo je proslo olakšanje i neki čudan osećaj, koji se nije mogao objasniti. I to sve, samo zbog jedne, jedine reči.

"Izvini."