Stakleni zid (Čardačka trilogija #2) objavljena 2010

I

Opasani staklenim zidovima sopstvenih strahova, žudimo za nečim što će nas osloboditi.

Nešto nije bilo u redu. I plašila me je tišina koja je pratila moj hod do stakleno-metalne zgrade prema kojoj sam išla. Još uvek usporeno i pospano jutro odbijalo se od mog vida, magleći me umorom koji nikako nisam uspevala da oteram od sebe. Dan je tek počinjao, a ja nisam imala snage da se nosim sa njim. Koraci su me tuđe nosili, ljuljkajući moj pritajeni strah pred nečim što se otvaralo ispred mene. Bilo je u vazduhu, teško i zagušljivo kao magla koja je pokrivala čitav grad.

Usnuli Beograd. Još uvek praznih ulica i preteće pustoši koja je krila grehe prošle noći. Mrzela sam ga. I njegove mračne tajne, igranke velikih i bezdušnost vladara. Kolo zla se izvilo u njemu, mrmoreći šapatom koji nije stizao do ušiju običnih ljudi. Na njih je udarala samo nepravda i nemaština, a ono iskonsko tamno valjalo se pred prozorima velikih igrača. Oni su otvarali Pandorine kutije i trovali ljude. Mali bezimeni su ih pratili, kupujući karte do pakla i gubeći se usput u gužvi. Veliki su ostajali nedodirljivi. Bili su iznad zakona. Ljudskih. A Božijih se nisu plašili.

Zato su besramno pohodili crkve, glumili poniznost, udvarali se mantiji. Svet se prevrnuo. Krst je proplakao. A ja sam gledala. Stvarnost iza stvarnosti, svetlost iza zidova. I želela sam da me nema.

A onda bih se setila da je Bog poslao Čoveka na Zemlju da bi ga kaznio. I nisam imala gde. Trebalo je izdržati.

Samo to.

I

Tačno je šest. Otežalih i umornih ruku stojim ispred zaključanih vrata, čekajući da mi portir otvori. Njegovi teški koraci vukli su se bolom reumatičnih zglobova, govoreći mu da ne treba da žuri. A onda je ipak ubrzao svoj hod ugledavši me sa gomilom knjiga koju sam stiskala uz sebe.

‒ Tačna kao i uvek, vredna moja Mina ‒ osmehom me je pozdravio propustivši me da uđem. Vrata su se zatvorila za mnom, preteći mi tihim šumom koji je kliznuo za mojim sandalama.

Okrećem se za dobroćudnim sredovečnim licem. Znam da je njegov osmeh jedini koji će mi osvetleti dan.

‒ Dobro jutro, Mladene! Šta ću? Znate da moram.

Sležem ramenima i stisnuvši jače hrpu naslova koji prete da mi iskliznu, prolazim kroz hol. Po velikoj modernoj zgradi čuje se odjek mojih koraka. Mrzela sam taj zvuk. Koliko god sam se trudila da budem tiha, uvek me je pratio. Savršeno sjajne ploče mermernog poda i stakleni zidovi i ograde još uvek su u meni budili osećaj hladnoće kao i prvog dana kada sam došla na posao.

„Ledeni zamak", pomislila sam uzdahnuvši i zauzetim rukama jedva uspela da pozovem lift. Posle nekoliko trenutaka čekanja, vrata su se otvorila. Kad sam zakoračila da uđem, ustuknula sam iznenađeno. Unutra je već bio neko. Zastala sam, zbunjena neočekivanim društvom koje u to doba nikad nisam imala.

‒ Hoćete li da uđete ili da ja nastavim dalje? ‒ presekao me je neprijatan glas muškarca koji me je grubo odmerio.

Ruke su me već bolele od tereta koji sam nosila i kada sam ipak ušla, iskliznula mi je jedna od knjiga koje sam držala. Nepoznati muškarac je izmakao svoju nogu, a Rečnik simbola je tresnuo rasklopivši stranice.

‒ O, ne! ‒ jeknula sam i sagnuvši se da bih ga podigla, nespretno iz naručja istresla i sve ostale koje sam držala.

‒ Jadne te knjige ‒ progunđao je neznanac iznad moje glave.

‒ Treći sprat... Ako Vam nije teško... ‒ zamolila sam ne dižući pogled. Vrišteća vrelina mi je ispunila uši. „Ne bi ti ruke otpale kad bi mi pomogao", pomislila sam progutavši svoju ljutnju.

Posle nekoliko trenutaka, umirena što se ništa nije pocepalo, uspravila sam se i našla oči u oči sa visokim, prosedim sopstvenikom glasa koji me je iznervirao. Lift je zastao i vrata su se otvorila.

‒ Vaš sprat... Hoćete li da izađete ili ćete nastaviti da bacate te knjige?

Okrenula sam se uvređeno i izašla ostavivši ‒ Doviđenja ‒ da lebdi za mnom.

‒ Kreten ‒ promrmljala sam na putu do svoje kancelarije ‒ Ureći će mi dan.

Siv zagušujuć hodnik kao zatvorsko raskršće izgubljenih duša. Već godinu dana sam prolazila njime. Moja jazbina je bila sakrivena od ostalih ćelija. Kao da je to bila nekakva uteha.

Tek kada sam ušla, odahnula sam. Položila sam knjige na sto i izvadivši iz torbe vlažnu maramicu, počela da im brišem korice. Zagledala sam ih još nekoliko trenutaka, proveravajući da se ipak nisu oštetile pri padu, a kada sam videla da je zaista sve u redu, spustila sam se na stolicu ispruživši umorne ruke.

Sumoran i sparan avgustovski dan je bio ispred mene. Trebalo je na vreme završiti poslove. Uključila sam kompjuter i isključila se za spoljašnji svet. Ipak, jedna lampica je ostala da mi svetli. Nije mi dala mira. Nešto je bilo drugačije. Trebalo mi je nekoliko trenutaka dok nisam pronašla trag onoga što me je uznemirilo.

Miris. Zavodljiv i hladan, skliznuo mi je niz jezik. Zvuk neljubaznog glasa i podrugljiv pogled koji sam izdržala na sebi, ustuknuli su pred golicavim daškom, kojeg sam tek sada postala svesna. „Muškarac iz lifta", sinulo mi je. Pokušavala sam da se prisetim kako je izgledao, ali nije mi uspevalo. U onom metežu mojih osećanja, njegova slika mi je sasvim izmakla. Sevajući zeleni pogled izbrisao je njegovo lice. I bilo mi je drago zbog toga. Bio je toliko neprijatan da nisam ni želela da ga se sećam. Još manje da ga ponovo sretnem.

Već godinu dana radila sam kao prevodilac i lektor u jednoj stranoj firmi, koja se bavila ulaganjima. Moje uporno učenje engleskog i francuskog jezika konačno se isplatilo. Bio je to moj prvi pravi posao. Jedini takav koji sam dobila posle niza uzaludnih obilazaka direktorskih utvrđenja u osiromašenim i opustelim školama. Kao odličan student, ostala sam u sećanju mnogih svojih predavača, a kada sam upisala postdiplomske studije, došla sam na Institut da se požalim kako i pored svog visokog proseka, nikako ne uspevam da se zaposlim za stalno. Dobijala sam samo kratke i smešne zamene, tako da mi se radna knjižica brzo ispunila pečatima i datumima. Moji profesori nisu mogli da mi pomognu u gradu u kome sam živela, ali su mi vrlo brzo pronašli posao u Beogradu. Tako sam se i preselila, našavši se bliže fakultetu i novim obavezama koje sam na doktorskim studijama imala. Petkom poslepodne i čitavom subotom imala sam predavanja, a nedeljom sam odlazila kući da bih se videla sa roditeljima.

Profesori u penziji. Imali su mene i mog mlađeg brata, koji je studirao mašinstvo u Novom Sadu. Već su bili na izmaku snaga i jedva su dočekali da donesem svoju prvu platu, ili bar ono što je ostalo od nje, kako bi mogli da pošalju Nemanju da odsluša poslednju godinu. Bio je dobar student. Odgovoran i vredan. Nismo se usuđivali da razmišljamo šta će biti sa njim kad diplomira. Nije bilo posla, samo granica koju je trebalo preći i otići negde gde će moći da živi kao čovek. Jedino što ga je držalo bila je moja nemoć da se sama brinem o ostarelim i bolesnim roditeljima.

Ja sam obožavala svog šest godina mlađeg brata. Iako je bio za glavu viši od mene, još uvek sam u njemu videla dečaka kojeg sam kao mala čuvala, dok su nam roditelji bili na poslu. Imala sam zaštitnički stav prema njemu, ali sam naučila da budem stroga i zahtevna sestra. Pratila sam njegove studije i trudila se da mu pomognem svojim savetima i platom koju sam uspevala mađioničarski da razvučem. Meni je ostajalo tek toliko da platim sobu na dalekoj periferiji i da ne ostanem gladna. A sve ostalo... čekalo je na neka bolja vremena.

Zato sam prionula na posao znajući da moram da ga sačuvam, a sebi ukradem vreme za spremanje ispita koji su mi preostali. Kada sam u šest sati predveče izašla iz staklene zgrade, požurila sam da uhvatim prvi od autobusa koji će me odvesti do moje male i ružne sobe u kojoj sam stanovala.