Stakleni zid (Čardačka trilogija #2) objavljena 2010

VII

VII

Propadala sam kroz tuđi preteći mrak. Pa i to što sam znala da sam u snu, nije moglo da uteši lupanje moga srca. Ruke su mi bile kameno teške, noge nepokretne. Moja moć letenja je nestala onog momenta kada sam posegnula za njom da se spasem. Nevera u čarobno osudila me je na bezuman strah. Šta li me čeka na dnu?

‒ Mina... Mina... Probudi se... Ružno sanjaš...

Najpre nisam mogla da shvatim gde se nalazim. „Još uvek sanjam", pomislila sam ugledavši obrise moje sobe u roditeljskoj kući.

‒ Mama? ‒ upitala sam prepoznajući joj sporo glas.

‒ Tu sam, mila... ‒ mazila me je svojim prisustvom. Sakrila sam se u njen zagrljaj, kao kad sam bila mala. I dalje sam bila uplašena. Pomislila sam na Petra i njegove snažne ruke.

Subota popodne u mirnoj ulici moga grada. Vreme usporeno teče. Ovde je uvek tako. Sedim u bašti omiljenog kafića. Fontana ispred mene. Tišina. Na meni svetlozelena vesela haljina. „Ja ću te oblačiti. Onako kako se meni sviđa", rekao je donevši još jednu gomilu šarenih papirnih kesa. Više bez njih nije dolazio. Čudila sam se odakle mu vreme za takve stvari. Mene su kupovine zamarale. Drugi muškarci su ih mrzeli. On nije. Nije mi smetalo, dok god ne cepa sa mene.

Posmatram prolaznike. Malo je osmeha. Usne zabrinuto stisnute, pogledi lutaju. Ulica je tužna. Odjekuje umorom prolaznika. Trujem se njihovim dahom. Prazna sam. Bele vilinske sandale i torba koja se savršeno uklapa uz njih ne raduju me. Imam sve što sam nekada želela. I ništa nemam. Kao svetleći odsjaji svičevog leta. Kad ga uhvatiš, nestaje.

U ponedeljak za S. Moj prvi čas. Strepim. Septembar mi se uvukao u dušu, preteći mirisom jeseni koja se mokro prikrada. Još malo sunca. Da uhvatim dok mogu. A onda, kišna tišina. Mrzela sam je.

Ustajem, ostavivši novac na stolu ispod računa i pepeljare. Haljina se ponosno uvija oko mene. Zna da izgledamo lepo. Ne sluti da je mene stid zbog toga. Ovde nema raskoši beogradskih snobovskih ulica. Samo siromaštvo malog grada. Štrčim među zabrinutim pogledima. Nedostaju mi moje stare jeftine farmerice. U njima sam nevidljiva.

Hodam smetena. Savladala sam visoke potpetice. Upornom šetnjom kroz stan. Petar voli da me vidi na njima. I uvek našminkanu, isfenirane kose. Njegova sam lutka. Oblači me i svlači po svojoj volji. I ostaje dalek i nepoznat. Ne žalim se zbog ćutanja koje nas deli. Ostavlja nam pravo da okrenemo jedno drugome leđa kad uranjamo u san. Ja sam i dalje željna ljubavi. Prepoznajem je u hodu plavokosog muškarca koji mi se približava.

Samo su oči otkrile da me je prepoznao. Usne se na trenutak razmakle kao da će me pozdraviti glasom koji sam nekad volela. A onda su zastale. Čak ni osmeh da mu se iskrade. Visoka žena ljubičaste kose kraj njega. Ljubomorno ga drži za ruku, pokazujući čitavom svetu da je samo njen. Oštro me ošine pogledom, kaznivši me što sam oklevala da slepo prođem kraj njih. Kao da ima prava da mi oduzme sećanja na moju prvu ljubav. Poražena usporavam, umirujući jecaj koji se izvija iz moje tuge. „Kako si me se lako odrekao...", šapućem mu, povređujući se svojim mislima, „A nekad si plakao kad si odlazio... I obećao da me nikada nećeš zaboraviti..."

I nije me zaboravio. Kada je te večeri zazvonio telefon u kući mojih roditelja, nisam ni slutila da bi to mogao biti on. Majka mi je pružila slušalicu, osmehnuvši se setno.

‒ Vukašin... Tvoj bivši momak... Želi da te čuje...

Želeo je i da me vidi. I da mu ispričam o svemu što mi se dešavalo od kada je otišao. I da ga čekam na našem starom mestu. Kao nekada.