Stakleni zid (Čardačka trilogija #2) objavljena 2010

III

III

Vrata lifta su se otvorila, a ja sam se trgla ugledavši pred sobom poznato lice.

‒ Vi?! ‒ izletelo mi je dok sam ulazila ‒ Dobro veče.

Stajao je ispred ogledala, zaklonivši ga potpuno svojim širokim ramenima. Na licu mu se opet čitalo iznenađenje.

‒ Jesam li ja to poranio ili ste Vi još uvek slepi putnik u zgradi?

‒ Nažalost, još uvek nisam napustila svoju gluvu gazdaricu ‒ odgovorila sam pomireno.

‒ Zar nisu bile neke stipendije? Čuo sam da se o tome govorilo ‒ rekao je pogledavši u telefon koji je tiho zazvonio. Odbio je poziv i podigao glavu ka meni.

‒ Bile su, ali su se u međuvremenu desile neke... ‒ zastala sam setivši se noćnog poziva, koji mi je srušio sve planove ‒ ...ružne stvari koje su me sprečile da se preselim.

Podigao je obrve, radoznalo me pogledavši.

‒ Majka mi se teško razbolela ‒ prošaputala sam.

‒ I? Šta kažu lekari?

‒ Predlažu skupu operaciju za koju mi ne možemo da sakupimo novac ‒ priznala sam nemoćno ‒ Ili bar lekove koji će joj produžiti život još neko vreme.

‒ Pretpostavljam da su i ti lekovi prilično skupi.

Slegnula sam ramenima i okrenula se ka vratima koja su se otvorila.

‒ Žao mi je ‒ rekao je kada sam izašla ‒ Baš nemate sreće.

Klimnula sam glavom i osmehnula se tužno. „Moja mama nema sreće" ‒ pomislila sam sa bolom, i uzdahnuvši krenula ka izlazu. Znala sam da moram da zatrpam svoje misli, što pre i što dublje, dok me nisu skroz ugušile.

Bio je lep prolećni dan i nije mi se žurilo u stan. Krenula sam do Knez Mihailove, samo da razgledam izloge kad već sebi ništa nisam mogla da kupim. Ostala su mi još tri ispita, i to me je radovalo. Desetke koje sam dobila januara lečile su mi dušu i činile da se ne osećam manje vrednom od devojaka koje su lepo obučene hodale gradom. „Jednoga dana i ja ću imati dovoljno novca da mogu redovno da odlazim frizeru i u kupovinu" ‒ tešila sam sebe. Kada sam zastala ispred jedne od prodavnica, ugledala sam svoj odraz u zatamnjenom staklu. Videla sam pred sobom stranca, u jeftinoj bezličnoj odeći koja me je skrivala. „Još malo i počeću da starim" ‒ pomislila sam ‒ „I ovo malo lepote što imam zauvek će da nestane..."

Imala sam trideset i tri godine, i ništa od svoga života. Bila sam toliko zatrpana obavezama i problemima, da nisam ni primetila da mi je vreme donelo jedru zrelost kojom je odisala čitava moja pojava. Tek poneki osmehnuti pogled prolaznika koji bi se okrenuo za mnom podsetio bi me da postojim i drugačija. Onakva kakvu sebe odavno nisam mogla prepoznati u zamagljenim i umornim ogledalima sa kojima su se susretale moje oči.

Bila sam toliko umorna i razočarana siromaštvom u kome sam živela, da sam potpuno zatomila svest o svojoj spoljašnjosti. Pored svog, živela sam i životom svojih roditelja i brata, noseći na leđima nemoć i bol što ne mogu da im pomognem onoliko koliko sam želela. „Nemanja je diplomirao sa desetkom i ništa... Nema posla za njega... Samo da ne odluči da krene u inostranstvo... Mama i tata će umreti od tuge za njim..." ‒ pomislila sam, a sledećeg trenutka začuo mi se telefon u torbi. Držeći knjige, počela sam da balansiram pokušavajući da odgovorim na poziv. Osmehnula sam se kada sam na displeju videla ime svog školskog druga.