Stakleni zid (Čardačka trilogija #2) objavljena 2010

V

V

Nisam više ni znala da li se to stidim ili žalim sebe. Brata nisam mogla da slažem, ali mu nisam rekla ni istinu, tražeći da mi se zakune da me nikad neće pitati odakle. Zajedno smo se pripremili kako da u petak odglumimo bezumnu radost, a onda zamolili roditelje da nikome ne pričaju o tome.

‒ Živimo u opasnom vremenu. Nije dobro da iko zna. Reći ćemo da je Mina dobila kredit preko firme i da smo time platili operaciju ‒ objašnjavao im je Nemanja.

Njegovo zaposlenje i volšebno pojavljivanje novca u trenutku kada je bilo najpotrebnije, potpuno su ih smeli, tako da im je promaklo da primete i začude se kako sam brzo pronašla stan i preselila se.

‒ Sine moj, oduvek sam znao da si ti moja sreća, ali nije mi na pamet padalo da možeš ovoliko srećna i sama da budeš. Sada mogu i da umrem znajući da će moja deca ostati ovde, srećna i zbrinuta.

Dragi tata... Da je samo znao koliko je daleko od istine. Nesrećna i zabrinuta, prodala sam dušu đavolu i sada sam čekala da orao sleti i počne da mi kljuje džigericu. „Barem će oni biti mirni", tešila sam sebe dok sam pakovala mamine stvari za bolnicu. Nov tojota auris čekao me je ispred zgrade da se vratim u Beograd. „Po mamu će sutra doći ambulantno vozilo, a ja ću je sačekati u bolnici da joj pomognem da se smesti. Nemanja će poći sa njom, a tata će ostati da joj zaliva cveće i čuva kuću dok se ne vrati. On nema snage da se odvoji od kućnog praga. I mamin odlazak mu je previše", preslišavala sam se milujući mamine stvari.

Plašila sam se onog što dolazi. Noć pred operaciju Nemanja i ja smo proveli u neprekidnoj molitvi, a kada je svanulo, požurili smo da joj budemo blizu. Nismo mogli da je vidimo. Sedeli smo u bolničkom krugu, ispijali kafu za kafom, gutali cigarete nemilice i čekali...

Tek predveče, kada su nam javili da je sve gotovo i da mama spava, zaplakala sam, puštajući da suze odnesu sav strah koji je kuljao u meni. „Bože, hvala ti...",  jecala sam tiho u taksiju, dok me je Nemanja umorno držao uz sebe. Neprospavana noć i težak dan ostali su za nama kao otrovna magla iz koje smo tek izašli. Oboje smo žudeli za snom koji će nas osloboditi onoga što smo želeli što pre da zaboravimo.

Dve nedelje od mamine operacije, sedela sam u njenoj sobi mazeći joj ruku.

‒ Sutra moram za Beograd. Uskoro će mi ispiti, moram da se spremim.

‒ Idi ‒ nežno me je gledala umornim očima ‒ Sada sam dobro... Tata i Nemanja će se brinuti o meni. Mogu njih dvojica da me paze. Ti si dovoljno uradila, divna moja Mina.

Grlo mi se steglo bolom. Bilo mi je teško takvu da je ostavim, ali morala sam da odem. Vreme maženja je prošlo, obaveze su me čekale. Još dve odvojene gomile pročitanih knjiga delile su me od početka rada na tezi. Samo malo, i pesnik Jovan Ivanović Gorski i ja postaćemo jedna sebična misao.

Nisam znala kako mi prolazi vreme ‒ dan, nedelja, jedan ispit, pa drugi... Tek onda je sve stalo i srušilo se umorno. Stajala sam nema kraj prozora, želeći da vidim reku koja vijuga. Umesto nje u mraku je blještao grad obasjan bezimenim uličnim svetiljkama, čineći me još usamljenijom nego što sam bila.

Sanju dugo nisam videla. Krila sam se od nje, ćuteći joj svoju sramotu. „Ništa me ne pitaj. Kada budem smogla snage, pričaću ti. Sada, samo molim Boga da mami bude dobro... A posle, videćemo..."

Ona je strpljivo čekala.

‒ Vreme je da je pozovem ‒ rekla sam naglas kao da se pravdam zidovima, a onda sam se zavukla u svoju radnu sobu i držeći ljubomorno telefon, kao da Sanju želim da sakrijem od onoga što jesam, pozvala sam je da mi dođe.