Stakleni zid (Čardačka trilogija #2) objavljena 2010

X

X

Martovsko buđenje. Opraštala sam se od Gorskog završavajući njegovu priču. Ljubomorno je odlagao rastanak, mučeći me mirisom narandža i prosute morske mesečine. Kako su strašne praznine koje ostaju iza strošenih ljubavi...

Bila sam smalaksala od usamljenosti. Kao podmukla bolest se uvukla u mene razarajući mi tkivo. Razjela mi je osmeh, skapala ruke. Kao senka sam se vukla po staklenom zatvoru, udarajući tugom u providne zidove. Da sam mogla da ih razbijem, zaklala bih sebe srčom tuge. Iskrvarila bih pred Petrovim očima, a on to ne bi ni znao.

‒ Možeš da prestaneš da piješ pilule ‒ rekao mi je jedne večeri, oteravši tišinu koja je dremala u krevetu.

‒ Odlaziš... ‒ prošaputala sam iznenađeno, osetivši kako se u meni sudaraju olakšanje i tuga. Bila sam izmučena njegovim praznim prisustvom i željom da ga pronađem.

‒ Ne odlazim ‒ okrenuo se ka meni, spustivši mi dlan na stomak koji je još uvek podrhtavao ‒ Želim da mi rodiš dete.

Zaslepeo me je svojim glasom. Pipala sam po sebi tražeći odjek njegovih reči.

‒ Zašto? ‒ kapnulo mi je sa jezika.

– Zdrava si, pametna, lepa i pristojna. Bićeš dobra majka ‒ zvučalo je kao presuda.

Nigde reči ljubavi. „Ludim li ja?", uplašeno sam se trgla. Muškarac kraj mene licitirao je moje materinstvo.

‒ Imaćeš sve što poželiš. Brinuću se o tebi i detetu... ‒ govorio je i dalje.

‒ Ja želim da volim... I da budem voljena... ‒ prošaputala sam, zadrhtavši od hladnoće koja me je ispunila.

‒ Ja to ne mogu da ti dam ‒ rekao je ne postidevši se svog priznanja.

‒ Onda nemoj ni da tražiš od mene ‒ uzvratila sam povređeno. Osećala sam da mi se grlo steže suzama.

‒ Tražim da mi rodiš dete, a ne da me voliš ‒ nastavio je da me boli svojim rečima.

‒ Ja ne znam odakle ti dolaziš, ali u mom svetu deca se rađaju iz ljubavi.

‒ Verovatno ih je zbog toga sve manje ‒ narugao mi se ‒ Jer u tvom svetu, sada je novac merilo svega. Njime se sve kupuje: i posao, i zdravlje i ugled. Pa i ono što se nekad zvalo ljubav...

‒ To nije moj svet ‒ pobunila sam se. A znala sam da jeste. Da nije bilo Petra, mama bi već bila mrtva, a Nemanja ko zna gde. Tata bi venuo u svojoj samoći, a ja grcala pod krivicom. Morala sam da priznam.

‒ Petre... Znam da si spasio život mojoj majci. I sačuvao Nemanju da nam ne ode. I zbog toga ću biti tvoj dužnik do kraja života. Ali ne mogu da ti dam to što traži.

‒ Zašto? ‒ njegov glas se odbio od mene nerazumevanjem.

‒ Zato štu su deca vrednost iznad nas. I rađaju se iz ljubavi, a ne iz dugova. Ne želim da ga osudim na nesreću.

‒ Na kakvu nesreću?

‒ Moju i tvoju...

‒ Zar smo nesrećni?

‒ Ja jesam... Živim u tvojoj tišini, ni ne znam ko si. Ne želim da moje dete raste u senci tuge, uz roditelje koji se ne vole ‒ osmehnula sam se gorčinom koja se prelila iz mene ‒ Rodiću kad budem našla ljubav, uz muškarca koji me voli i veruje mi. I sam znaš da ti nisi taj.