Stakleni zid (Čardačka trilogija #2) objavljena 2010

IV

IV

Ako sam išta na svetu mrzela, to su bili muškarci koji na ženu gledaju kao na ženku. Sebično bi nam amputirali sve ono što nam je od Boga dano, i umesto u oči gledali bi nas u dekolte dok razgovaraju sa nama. Nekada mi je to i prijalo, ali davno, u doba dok sam tek postajala devojka svesna svoga tela. Sada, to je bila smrtna uvreda koja je zahtevala najstrožu kaznu. Izbrisati takvog drznika sa spiska živih koji mogu da vam priđu i progovore sa vama, bilo je najbolje rešenje. U ovom slučaju, značilo je izbaciti lift iz upotrebe i krenuti u osvajanje stepeništa. Vlasnik firme u kojoj sam radila nije bio muškarac kojeg bih smela drugačije da odstrelim. Bila sam isuviše zavisna od plate koju sam dobijala da bih rizikovala da je izgubim.

U početku mi je bilo zaista teško. Knjige koje sam vukla sa sobom bile su teret dostojan bilder-majstora. Ulazila sam u kancelariju zadihana i preznojana, rušeći se na stolicu i grabeći vazduh koji mi je nedostajao. Ali, posle mesec dana upornog torturisanja mojih mišića i pluća, nekako sam se navikla, uspevši konačno da uskladim brzinu penjanja sa brzinom disanja. Posle toga, sve je izgledalo mnogo lakše.

„Vladar iz senke... Jedan od nekoliko njih u Srbiji... Kloni ga se" ‒ sećala sam se Ognjenovog upozorenja ‒ „Postoje stvari koje pouzdano znam o njemu, i o čemu ne smem da govorim... I postoji ono što se priča. Ni jedno ni drugo mi se ne sviđa... Kažu da žene troši kao papirne maramice. Ni sa jednom nije viđen duže od mesec dana. Priča se da je direktorica moje banke poludela za njim, a kad ju je otkačio, morala je da uzme bolovanje da bi se povratila"

„Bože sačuvaj!" ‒ Sanja ga je zaprepašćeno slušala ‒ „Šta je bilo sa njom?"

„Patila je neko vreme, i bogami, dobro je oslabila... Na kraju se utešila sa jednim starijim gospodinom... dobrostojećim" ‒ nasmejao se Ognjen ‒ „A Dimitrijevića je pronašla nova lepotica. Šta će čovek, ima para da ne zna šta će sa njima, a i dobro izgleda... Kažu da je naš najpoželjniji neženja. Eh, da mi je samo jedan dan da provedem u njegovoj koži!"

Oduvek sam se ježila takvih priča. I tih žena koje nasrću na bogate muškarce. Postavile su novac kao osnovno merilo vrednosti, a svoj izgled koriste kao ulaznicu u svet onih koji ga imaju. Jadno ‒ dok jedni kupuju a drugi se prodaju, ja se naivno pitam gde je nestala ljubav.

Moje pentranje stepenicama, osim što mi je pomoglo da izbegnem susret kojeg sam se plašila, donelo je još jednu dobru stvar. Butine i guza su mi opet očvrsnuli, a salo koje je počelo da mi se taloži na bokovima i stomaku ‒ istopilo se. Osećala sam svaki mišić svojih nogu, i bila sam zadovoljna kada sam uspela da uđem u dvadeset osmicu i zakopčam je bez mučenja. Ponovo sam se uvukla u uske farmerice, sa uživanjem gledajući kako mi stoje. Vreme kao da mi se vratilo unazad, vodeći me u sećanje na neke srećnije dane.

„Mina, pozdravio te je moj brat" ‒ rekla mi je, zadihano dotrčavši do mene, jedna devojčica iz drugog razreda ‒ „Pitao je da li bi izašla sa njim u bioskop večeras."

„Neka me sam to pita, pa ću mu odgovoriti" ‒ nasmejala sam se tad, rastući od zadovoljstva što su sve moje drugarice mogle to da čuju.

„Pa... ne znam da li ima tvoj broj telefona" ‒ zbunila se ona.

Praveći se da sam nezainteresovana, slegnula sam ramenima:

‒ „Nije klinac, neka se snađe"

Vukašin Andrejević je bio plivač, plavokos i lep, najzgodniji momak naše gimnazije. Sve devojčice su uzdisale kada bi on prošao, a ja sam maštala da se jednog dana udam za njega.