Stakleni zid (Čardačka trilogija #2) objavljena 2010

IX

IX

Skupo me je koštala Petrova nežnost sa Čardaka. Pokajao se čim smo stigli u Beograd. Ponovo je postao hladan i dalek, mučeći me ćutnjom i okrenutim leđima u krevetu. Nisam se usuđivala da se svijem uz njega, a bila sam željna topline njegovog tela. Slušala sam ga kako diše, i znala sam kada je budan a kad u snu. Svejedno. Teška tišina je ležala među nama, kao zloslutni treći koji nas razdvaja.

Prozori su cvileli januarskim mrazom, a mutna zimska magla krila mi ledeni Dunav. Bila sam sama, ostavljena Gorskom da me muči svojom ljubomorom i ranjenom krfskom tugom. Svađala sam se s njim, pripremajući se za rastanak koji sam ispisivala. Bila sam umorna: od ćutnje jednog i uvređenosti drugog. Trovali su me svojom muškom mušičavošću a ja nisam znala kako da pobegnem i spasim se.

A onda je Petar otišao sam. Otvorio mu se put koji ga je odveo.

‒ Vratiću se marta. Verujem da ti neću nedostajati ‒ rekao je zatvarajući vrata za sobom.

I nije. Nije mi nedostajala njegova ćutnja ni bljesak okrenutih leđa u hladnoj noći. I dalje sam čeznula za toplim dodirom i onim što mi nikada nije dao.

Sanja se preselila kod Rastka. Konačno je shvatila da je on taj kojeg je čekala. Nisam je izgubila. Dobila sam i njega.

I Ognjen se umirio. Šatirani devojčurak mu je sapeo krila. Zvala se Vanja i imala je plave oči. Peckala ga je svojim smehom i oduzimala mu dah. Dani njegovog momkovanja su postali prošlost.

Samo sam ja i dalje samovala. Čekala sam da se Petar vrati i nastavi naše otrovno ćutanje. Košava je ledila staklene zidove a sneg je i dalje padao skrivajući tragove. Počela sam da sanjam Čardake. Despotov sin mi je bio kraj kreveta. Olga mi nije izlazila iz misli. Zašto je imala moje oči? I ko su ljudi okupljeni oko naše priče? Kako ću ih prepoznati?