Stakleni zid (Čardačka trilogija #2) objavljena 2010

VIII

VIII

Januarska snežna tišina. Vreme mračnog ćutanja i uspomena. Praznici koji bole usamljenošću i strahom pred prazninom. Jedva sam umakla iz roditeljske kuće, izbrisavši sliku okićene jelke koja me je progonila.

U mom stanu nije bilo tragova starih ni novih godina. Vreme je stajalo, mereno Petrovim dolascima i odlascima. Čudna putanja prolaznosti. Otkriva moje nepostojanje.

‒ Kako si dočekala Novu godinu? ‒ upitao je, čekajući da posklonim knjige i isključim kompjuter. Bila sam još uvek usporena od tuge.

‒ Reci ti meni ‒ narugala sam mu se ‒ Verujem da znaš...

‒ Znam gde si bila i sa kim... ‒ rekao je uhvativši me za ruku i kroz mrak me povukao ka prozoru ‒ I znam kakvu si haljinu nosila...

‒ Onda sigurno znaš da sam u čitavom društvu samo ja bila sama. Svi su se potrudili da bar za Novu godinu pronađu nekog ‒ prošaputala sam, gledajući kako iza staklenog zida pahulje zasipaju hladnu noć. Stajao je naslonjen na mene, pritiskajući me svojom željom uz nevidljivu granicu koja je delila moj i spoljašnji svet.

‒ To baš i nije pametno. Započeti novu godinu sa pogrešnom, daj šta daš osobom... Nije valjda da žališ što si to propustila? ‒ nasmejao se mojoj žalbi, neumoljivo je odbacivši od sebe. Hladnoća koja se kroz osvetljen prozor uvlačila, naterala me je da zadrhtim. Oko uličnih svetiljki rojile su se pahulje, rađajući u meni novi talas tuge.

Bio je u pravu. Nikada nisam uzimala ono što mi se našlo pri ruci. Uvek sam želela goluba na grani. Zato ništa nisam ni imala.

‒ Ja tebe nisam pitala sa kim si ti bio ‒ podsetila sam ga tiho. Držao je moje dlanove naslonjene na staklo koje se maglilo od našeg daha. Njegove snažne šake preko mojih razgonile su tišinu.

‒ Bio sam sa važnim poslovnim prijateljima. Posebna noć za utvrđivanje hijerarhije. Nema mesta sentimentalnosti ‒ prošaputao je naslonivši glavu uz moju.

‒ Nema je ni među nama ‒ primetila sam, pokušavši da se izvučem ispod pritiska njegovog tela.

‒ Nemoj ‒ zaustavio me je ‒ Ovo me odmara.

Mučila sam se. Nisam želela da i dalje remeti mir moje radne sobe. Ona mi je bila sigurni kutak za bekstvo. U njoj nije bilo mesta za njegove želje.

‒ Hajdemo u spavaću sobu ‒ zamolila sam, pokušavajući da spasim svoj svet. Ako ga razruši noćas svojim prisustvom, neću imati gde da odahnem.

‒ Sviđa mi se ovde ‒ prošaputao je sebično, otimajući mi i poslednje što sam želela da sačuvam pred njim. Ruke su mu skliznule niz moje telo, skidajući mi komad po komad odeće.

‒ Videće nas neko sa ulice ‒ prošaputala sam gušeći se od nemoći.

‒ Ugašeno nam je svetlo. Sem toga, napolju nikog nema. Zar ne vidiš da smo sami?

Nismo bili sami. Sa polica su me posmatrale ljubomorne oči Gorskog, gutajući gladno dodire koje je topla muška ruka ostavljala na meni. Sa jedne strane telo koje me je gorelo svojom sebičnom željom, a sa druge mrznuće prozorsko okno, koje me je seklo stidom. Iza njega prostirao se čitav svemir zvezdanih treperenja, koji je drhtao postiđen pred onim koji me je uzimao pokazujući usnulom svetu da sam njegova. Samo je noć saosećala sa mojom nemoći, pokrivši nas svojim samilosnim mrakom.