Stakleni zid (Čardačka trilogija #2) objavljena 2010

II

II

Novembarska noć, koju sam tog jutra ostavila za sobom, pokrila me je maglenom teskobom.  Još uvek sam se sećala slike iz sna ‒ mračni, bezdni kanjon nad kojim sam se našla, pretio mi  je svojim razdvojenim obalama. Skamenjena hukom vode koja se negde duboko ispod mene valjala pršteći stene, nemoćno sam stajala na trošnom drvenom mostu, ne usuđujući se da koraknem. Znala sam, koju god stranu da odaberem, završiću u ponoru.

Probuđena strahom, pobegla sam u novi dan brišući tragove sna koji je cereći se, ostao na mome jastuku.

‒ Ledeno je! Smrzla sam se! ‒ otelo mi se kad sam ušla u topli hol. Mladen me je zabrinuto gledao, kao da se pita koliko dugo ću još dolaziti ovako rano, vukući teške knjige sa sobom.

‒ Košava će tek da se razduva ‒ primetio je zaključavši vrata iza mene ‒ Popij čaj odmah i jedi malo više voća. Kažu da očekuju epidemiju gripa. Ne bi bilo dobro da se razboliš.

‒ Ne brinite, čuvam se... ‒ pokušala sam da ga umirim ‒ Jeste li Vi dobro?

Klimnuo je glavom, a onda pošao do svoje kabine.

‒ Ovo ti šalje moja Zorka ‒ rekao je pruživši mi kesu punu jabuka, koju je izneo odatle ‒ Naše su, domaće sa sela. Nisu prskane.

Prihvatila sam poklon zbunjeno se osmehnuvši. Davno sam se odvikla od darovanja.

‒ Pozdravite suprugu i zahvalite joj u moje ime.

Zamišljena, krenula sam ka liftu i pozvala ga. Kada su se otvorila vrata, osetila sam miris koji mi se učinio poznat. Nisam mogla da se setim odakle ga znam, ali neki prijatan osećaj uvukao se u mene izmamivši mi mazni osmeh. „Ne sanjaj, Mina!"‒ upozorila sam sebe ‒ „Sledeće nedelje ti je ispit, moraš da budeš budna!"

Čitav dan sam žurila da očistim tekstove koje sam našla u kompjuteru, a kada je i poslednji bio gotov, okrenula sam se svojim knjigama. Iako su mi oči umorno posustajale, morala sam da učim. To je bilo jedino vreme koje sam imala za sebe.

Tihi alarm sa telefona upozorio me je da je vreme da krenem. Bilo je šest sati i mrak se odavno spustio na grad. Pokupila sam knjige, obukla jaknu i stavila rukavice. Znala sam da će mi vetar išibati ruke dok budem čekala autobus. Požurila sam da ne zakasnim.

„Ni ove nedelje ne mogu da idem kući. Opet nemam novca za autobus... Sve što mi je ostalo od plate dala sam za prijavu ispita... Joj, kada će deseti..." ‒ zamislila sam se čekajući ispred lifta. Zgrada je bila prazna i pusta, i kada su se vrata otvorila, trgla sam se od njihovog zvuka. Istoga trenutka zapahnuo me je zavodljivi miris, koji sam i jutros osetila. Prepoznala sam ga zadrhtavši od zadovoljstva, ali pogled na čoveka koji je bio unutra, vratio me je nekoliko meseci unazad.

‒ Dobro veče ‒ prošaputala sam zbunjeno kada sam ušla.

Odgovorio mi je pogledavši me iznenađeno. Sada sam ga se setila, njegove prosede kose i sekućeg pogleda. Sagnula sam glavu osećajući neprijatnost što sam uhvaćena na mestu na kome mi nije bilo vreme da budem. Jedva sam čekala da se vrata ponovo otvore i da izađem iz lifta. Kada smo se spustili na prizemlje, izustila sam tiho ‒ Doviđenja – i pobegla u hol.

Uputila sam se pravo ka Mladenovoj kabini.

– Srela sam se sa nekim kada sam silazila – ispričala sam mu zabrinuto ‒ Ne znam ko je...

‒ Nemoj da se brineš ‒ umirivao me je on ‒ Već smo se dogovorili ‒ ako neko pita šta radiš u zgradi ovako kasno, reći ćemo da si nešto zaboravila pa si se zbog toga vratila u kancelariju... Požuri sada kući, na radiju su javili da će početi da pada sneg.