Stakleni zid (Čardačka trilogija #2) objavljena 2010

VI

VI

Danima smo Gorski i ja samovali u kuli staklenih zidova. Petar je ćutao. Telefon nije zvonio, paketi nisu stizali. Iz jastuka je izvetreo njegov miris, a parket je ostao žedan muških koraka.

Ćutala sam i ja.

„Prošlo je mesec dana njegovih dolazaka. Izgleda da sam ipak samo jedna od mnogih... papirnih maramica. Bilo bi dobro da spakujem svoje stvari", mislila sam dok sam se po noći prevrtala u praznom krevetu.

Nikad nisam volela iznenađenja. Dođu ti nekako s leđa i ostave te bez daha. Treba uvek biti na oprezu, spreman na sve. I tako su moje torbe čekale. Složene kraj ormara, čiste i pune. U radnoj sobi kartonske kutije i dva koluta široke samolepljive trake. Mrzela sam da mi se knjige praše. Uvek sam ih sebično čuvala i uživala u njima. Ostavila sam samo one sa priručne police. Sve ostalo je bilo spremno da se pošalje na put. Sve osim postrojenih parfema i vilinskih sandala. Oni nisu pripadali meni. Petar im je bio gospodar.

I opet se u mene uselilo čekanje. Nemirno i mutno, sluteći slobodom i strahom od nepoznatog. Dok sam stajala kraj prozora, Dunav mi se rugao svojom lenjošću, a ja već počinjala da se svađam sa njim. Odbijala sam da mu priznam da će mi nedostajati. I poslepodnevne šetnje sa Sanjom, i raznobojni isprazni izlozi. O torbama i cipelama više nisam maštala. Preležala sam ih, kao male boginje.

Jul se razlio pretećim vrućinama, gušeći grad i topeći ulice. Izlazila sam samo u svitanja. Iskradala sam se iz ohlađene sigurnosti stana, i brzo joj se vraćala, puneći svoj frižider i ostavu. Gorski i ja smo mirisali narandže. On u svojoj krfskoj prošlovekovnoj samotinji, ja kraj kompjutera, uronjena u njegovu poeziju. Oboje smo bili izgubljeni i čekali da nas neko pronađe.

Nisam čula kada su se vrata otvorila. Sedela sam na krevetu, nogu turski ukrštenih, s laptopom na jednoj, i knjigama na drugoj strani. Koža mi je još uvek bila vlažna i hladna od poslednjeg tuširanja. Imala sam na sebi duboke bokserice, ručni sat i veliku šnalu, koja mi je držala kosu podignutu u punđu. Sve ostalo je bilo suvišno i nepodnošljivo.

Tek me je radovanje parketa opomenulo da više nisam sama. Ušao je u sobu pre nego što sam i stigla da se pomerim. Podignuta obrva i usne koje se izvijaju u osmeh.

‒ Ti baš nemaš šta da obučeš! ‒ narugao mi se, spustivši kraj nogu hrpu šarenih papirnih kesa.

Progutala sam iznenađenje, kao ogromnu gorku tabletu. Prekrstivši ruke preko golih grudi, prekorno sam ga pogledala. Prazni dani su me odvikli od njega, i bilo me je stid što me zatiče takvu.

‒ Mogao si da se javiš ‒ prebacila sam mu ustajući da bih se ogrnula belom košuljom, koja mi je jedina ostala na ofingeru. Nisam je spakovala da se ne bi lomila.

‒ A gde su ti stvari? ‒ upitao je, začuđen što vidi prazan ormar.

Pogled mi je skliznuo na torbe koje su stajale kraj njega. Slegnula sam ramenima.

‒ Mislila sam da je isteklo mojih mesec dana, pa sam se sama spakovala ‒ priznala sam pocrvenevši.

‒ Kakvih mesec dana? ‒ pogledao me je iznenađeno.

‒ Rekli su mi da toliko traje tvoje interesovanje za jednu ženu ‒ odgovorila sam zakopčavajući se. Košulja se zalepila za moju kožu neprijatno me gušeći.

Ponovo je podigao obrvu i nasmejao se hladno.

‒ Nisam znao da si se i ti raspitala o meni... I?... Šta si još čula?