Game over.(h.s.fanfic-croatian)//PAUSED!

8.-Doll eyes.

Harry's P.O.V.

Spustio sam slušalicu,ruka mi je podrhtavala. Koliko ljudi mogu bolesni biti,čovječe...

Tihim korakom ušao sam u kupaonicu i skinuo sve sa sebe. Mislio sam da će mi hladan tuš pomoći da na kratko izbacim iz glave napadaj koji je dobila Pia malo prije i ono što sam čuo od Emmine sestre,ali bilo je samo još gore. Službeno,ovaj dan je katastrofa.

Uvukao sam se u krevet pored Pie. Ona se okrenula prema meni,bila je budna,a oči su joj bile crvene i umrljane maskarom. Stisnuo sam je k sebi,ali samo je još više zajecala.

''Kako je umrla?''-uspjela je jedva progovoriti.-''Reci mi...znam da znaš. Čula sam te da pričaš na telefon.''

Smrznuo sam se na par sekundi,prevrtio sam ponovno cijeli razgovor u glavi i uzdahnuo...možda je bolje da joj to ne kažem,barem ne danas,ne sada.

''Odmori se malo...sutra ćemo o tome.''

Samo se okrenula i izdahnula.

***

Slijedeće jutro kad sam se probudio ona više nije bila kraj mene. Potražio sam je pogledom po sobi,nije bilo ni nje ni ikog drugog. Pospano sam se digao iz kreveta i protrljao oči. Dovukao sam se do kuhinje,nije je ni tu bilo. Kupaona,prazna. Dnevni boravak...nema je. Sad sam već panično lijetao po stanu tražeći nju ili bilo kakvu poruku gdje je otišla. Ništa. Pojurio sam po mobitel i otipkao njen broj. Stavio sam slušalicu na uho i nestrpljivo čekao...čuo sam melodiju koja dopire negdje iz sobe,ostavila je mobitel kod kuće,odlično. Spazio sam kroz prozor da lije kao iz kabla,a onda sam vidio da je i kišobran ostavila ovdje. Ma još lijepše. Nije mi ništa drugo preostalo...navukao sam odjeću na sebe,zgrabio ključeve od auta i počeo se vozikati svugdje po gradu okrečući glavu na sve moguće strane ne bi li je spazio. No ništa...dva sata vožnje..i ništa.

Ostalo mi je još samo jedno mjesto...Millennium Bridge. Već sam lagano gubio živce. Bio sam ljut. Ne znam na koga...vjerojatno na sebe. Zašto? Valjda jer je ne mogu zaštiti od osjećaja i brutalnosti koji joj život konstantno pruža. I sada...ne mogu je naći,ne bih si mogao oprostiti da joj se nešto dogodi. Prokleta kiša je samo jebeno otežavala da bilo šta vidim. O,krv ti jebem. Udario sam šakom po volanu. Napokon sam stigao do Millennium Bridgea. Izašao sam iz auta,zalupio vratima potrčao po mostu. Kapljice kiše padale su mi po kosi,licu,močile mi kožu i stapale se sa mojim suzama. Očajan sam,moram je naći! I jesam,našao sam je. Stajala je tamo...u prevelikoj majci koja joj je padala do koljena,bosa i s nekakvom lutkom u ruci-mokra do gole kože.  Buljila je u rijeku. Prišao sam joj,nije me ni pogledala.

''Pia?''

Podigla je pogled prema meni,bila je potpuno izbezumljena,pogled tako prazan...

''Nisam mogla više biti u tom stanu.''-podigla je lutku prema meni i gurnula mi ju u ruke. Zbunio sam se. Kimnula je glavom prema lutci,a ja sam spustio pogled na nju. Porculanska lutka. Blijeda u licu,crnokosa i blijedo-crvene punije usne. Samo je nešto nedostajalo...oči. Zgrozio sam se.

Dignuo sam pogled natrag prema Pii.

''To je ležalo pred našim vratima. S porukom.''-rekla je tiho.

''Kojom porukom?''

''Zovem se Emma.''-pružila mi je nekakav papirić koji pretpostavljam je ta poruka,već je bio smočen i nikakav,ništa se nije dalo pročitati s njega. Zgužvao sam ga i bacio na pod. Gluposti,netko se zajebava s njom. Povukao sam je za ruku i odveo do auta. Sjeli smo u auto mokri i bilo nam je užasno hladno. Ona je samo bezizražajno gledala ispred sebe i dalje čvrsto držeći u rukama onu prokletu lutku.

Odveo sam nas ravno kući. Došli smo gore u stan.

''Dođi,idemo se preskinuti. Prehladit ćeš se.''-rekao sam pružajući joj ruku.

Nije prihvatila moju ruku,ali je ipak krenula prema sobi. Kad smo se osušili i presvukli ona je i dalje imala lutku u rukama. Naravno,i nju je osušila fenom. Sjedila je na krevetu i češljala ju je. Sjeo sam pokraj nje i uzeo joj to čudovište iz ruku,naljutila se i zahtjevala je da joj je vratim. Odbio sam i stavio lutku iza sebe,a zatim sam Piu uhvatio za dlanove i pogledao je zabrinuto.

''Što se dogodilo? Zašto si otišla iz stana polugola na kišu? Odakle ti ta lutka i ne želim čuti te gluposti da si je našla ispred vrata.''

''Nisam mogla izdržati...Emma me probudila,sjedila je tu na krevetu i ja sam...''

''Emma je mrtva.''-odsjekao sam.

''Ali bila je tu. I onda nije. I kad sam ušla u kupaonicu,ugasilo mi se svijetlo,i opet je ona bila tu. I..i ja sam...istrčala iz stana i našla sam tu lutku pred vratima...''-rasplakala se i ni sama nije mogla vjerovati što govori.

''Moraš baciti tu lutku.''-rekao sam u zapovjednom tonu.

''Zašto?''

....

''Mislim da je vrijeme da ti kažem kako je Emma umrla.''-rekao sam iznenada i ubio tišinu koja se nadvila nad nama.

Kimnula je nesigurno želi li čuti.

''Emma je našla lutku pred vratima. Lutka je imala staklene oči i crnu kosu,blijedo lice i rumene punije usne.''

''Baš poput moje.''-prekinula me zamišljeno.

''Tri dana poslije(jučer)-našli su je mrtvu. U kupaonici. Ležala je na podu,blijeda s rumenim usnicama. Pod je bio krvav,a pored nje je ležala ona lutkica koju je našla tri dana prije. Lutka nije imala oči. Emma je imala njene oči i pismo u ruci...''-bilo me zlo od svega toga. Ali Pia me promatrala potpuno smireno.

''Što je pisalo u pismu?''-pitala me. Iako je izgledala mirno,glas ju je odao...bila je potpuno šokirana i preplašena.

''Zovem se Emma.''