PUT DO TEBE (TISKANA)

6.POGLAVLJE

Dan mi je prolazio kroz prste, lagano, poput sumaglice. U pekari smo imali manju gužvu. Steve me uvodio u posao i učio nešto nove stvari koje, nažalost nisam stigla naučiti od bake. Pekli smo zajedno i otkrivao mi je obiteljske tajne, što točno stavljaju u različita peciva. Bilo je zabavno raditi s njim. Smijali smo se mojim neuspjelim pokušajima. Nije odustajao, dao bi mi da pokušam i po deset puta, ako treba.

„Sve je u praksi Aura! Ne možeš napraviti nešto iz prvog pokušaja, ponekad uspije, a ponekad i ne! Samo, ne smiješ odustati. Nikada u životu ne smiješ odustati od onog što želiš!"

Muku sam mučila s pletenjem pletenice. Nijedan moj pokušaj nije izgledao sjajno, ali on bi ih stavio na lim, posipao raznim sjemenkama i stavljao peći. Kada bi stigao neki njegov prijatelj ili prijateljica, upoznao bi me s njima.

Počela sam se opuštati u njegovom prisustvu. Nisam više osjećala strah od slučajnog dodira dok bismo se mimoilazili ili radili jedno do drugog. U par dana, koliko ga poznajem, više puta sam poželjela da mi je on otac. Koliko bi mi život bio drugačiji. Ima toliko ljubavi u sebi, tako je topla i draga osoba.

Awan mi nije više uputio molbu da komuniciramo. S njegove strane nastala je tišina. Falio mi je njegov glas u glavi. Bez tog baršunastog glasa osjećala sam se sama, nezaštićena. Dala sam mu preveliku moć da ovlada mnom. Pokušala sam se koncentrirati na njega da barem malo provirim u njegov svijet, ali bezuspješno, sada je on blokirao mene. Što sam uradila? Jesam li ga konačno uspjela odgurnuti od sebe?

„Aura, vrijeme je da zatvorimo! Ponesi kući nešto za pojesti!"- vikao je Steve iz pekare .

Njegov glas me prenuo iz misli. U zadnje vrijeme sam prilično rastresena. To je i bio razlog nesreće s biciklom. Pospremila sam limove i oprala suđe, slažući ga da se osuši do jutra. Ušavši u trgovinu pekare uočila sam da Steve već ima pripremljenu vrećicu za mene. Iz nje se pušilo od friško pečenog peciva: „Zaista niste morali, nisam gladna!"

„Znam da nisi, ali neka se nađe! Ovo malo što je ostalo peciva spakirat ću i ostaviti vani na stolu za potrebite. Tu uokolo se vrti jedan muškarac za kojeg sam čuo da je ostao bez igdje ičega. Nije mnogo to što činim, ali barem neće biti gladan."

Nije mi se žurilo kući. Odlučila sam malo prošetati gradom da izvidim okolicu u kojoj živim. Uzela sam bicikl i gurala ga kraj sebe. Popodnevno sunce nije bilo jako, a sinoć na kiša rashladila je zrak i učinila ga vrlo ugodnim. U gradu sam bila tek par dana, a već mi se polako uvukao pod kožu. Svi su znali svakoga, to je jedino što me nije oduševljavalo. Prolazeći ulicom, neki od prolaznika bi me pozdravili. Pretpostavljala sam da su me primijetili u pekari. Znatiželjnih pogleda nije nedostajalo. Pokraj mene se zaustavio kamionet: „Hej Aura, trebaš li možda prijevoz?"

Pogledala sam u kamionet i ugledala majstora Caleba kojeg je Steve angažirao za manje popravke na kući: „Ne hvala, odlučila sam malo prošetati!"

Nije bio naporan, ali sam bila oprezna u njegovoj blizini. Bio je poprilično zgodan muškarac. Visok, smeđe kose poput osušene trave, kratko ošišan. Plavih očiju i vitkog tijela. Uvijek je imao čačkalicu među zubima.

„Hajde, imam nešto slobodnog vremena. Mogli bi malo popričati, bolje se upoznati! Možemo i na ono piće koje si mi obećala!"- uvjeravao me, nestašno mi namignuvši.

Ne pada mi na pamet izaći s njim. Dobila sam dojam da je teški ženskaroš. Nisam htjela biti jedna od njegovih recki na zidu ili puko ime na spisku.

„Hvala, ali imam dogovoreno!"- brzo sam izlanula. Nije odustajao, i dalje je vozio usporedo sa mnom. Sva sreća da je iza njega ubrzo nastala kolona automobila, pa su mu počeli trubiti. Iznervirano je odmahnuo glavom lijevo i desno, a onda stisnuo gas, kotači su zaškripali i odvezao se dalje. Nisam ni znala da sam zadržavala dah. Odahnula sam kad mi je nestao iz vidokruga. Moje misli pripadale su samo jednom muškarcu, Awanu. Osmjehnula sam se kad mi je s usana pobjeglo njegovo ime.