PUT DO TEBE (TISKANA)

26 Poglavlje

Ponovo je vibriranje telefona prekinulo moje sanjarenje. Htio sam da se njen glas kako izgovara tu riječ ureže u moj mozak. Trebao sam to zapamtiti kad mi bude trebala snaga, da je crpim iz te riječi. Telefon nije prestao vibrirati pa sam ga isfrustrirano izvukao. Broj na ekranu je bio nepoznat.

„Molim?"- javio sam se više nego nervozno.

„Ovdje Aurina majka, zovem Vas da Vam kažem da sam pronašla adresu gdje je drže. Molim Vas požurite spasiti moju djevojčicu!"

„Pošaljite mi adresu porukom, molim Vas!"

„U redu, evo šaljem odmah, molim Vas da mi javite kada bude na sigurnom!"

„Hoću gospođo! Sada moram da prekinem, da organiziram izvlačenje! Čut ćemo se!"

Konačno! Hvala dragom Bogu! Konačno neki pomak! Od uzbuđenja nisam znao što prvo da napravim. Okretao sam se oko sebe čekajući poruku. Pogledao sam u ekran i nisam mogao da vjerujem svojim očima. Tako blizu, a opet tako daleko. Sakrio mi je pred nosom. Nikad mi ne bi palo na pamet takvo nešto. Pročitao sam poruku desetak puta. Pobogu, kako sam mogao biti tako glup!

„Blake! Blake!"

„Što se događa, zašto vičeš?"

„Imamo adresu, vrijeme je za akciju! Zovem Coru, krećemo odmah u sjedište da se organiziramo!"

„Krećem, samo da spremim aparaturu u kofere!"

Od nervoze i navale adrenalina jedva da sam tipkao brojeve na telefonu. Malo duže je zvonio nego inače. Konačno se javila tik prije nego je veza pukla: „ Reci, brate!"

„Sakupi ekipu, imamo je! Za sat i pol smo kod vas, želim da smo svi na broju. Bit će nam lakše krenuti iz stožera."

Poklopio sam ne dajući joj mogućnost da me upita bilo što. Pokrenuo sam se i pomogao Blakeu pokupiti stvari da se izgubimo prije nego dođe do ikakve promjene. On je sklapao teleskop s prozora dok sam ja pospremao aparaturu za prisluškivanje. Sva sreća pa je bilo spojeno na laptop tako da možemo putem pratiti novosti. Ne želim i ove dvije žene staviti u opasnost. Ne bih to mogao sebi oprostiti, dovoljno mi je što sam doveo Auru u opasnost. Poskočio sam kao oparen kad me Blake udario po leđima zavikavši da je spreman.

„Bože, čovječe prestani mi se tako prikradati!"

„Srculence, sad moraš biti mirne ruke i bez puno primisli o heroizmu. Imamo mnogo toga na kocki, sredi se čovječe!"

„Hajde, krenimo!"

Uzeli smo tri poveća kofera i žurili, preskačući po dvije stepenice prema izlazu iz zgrade. Kročivši na pločnik, okrenuo sam se prema vili. Majka je stajala na prozoru i gledala prema vratima. Sigurno očekuje nekog. Pogledi su nam se sreli. Blago je kimnula glavom u odobravanju. Očekivala je svoju kćer, čitavu i zdravu. Mogu samo zamisliti koliko sam toj ženi poljuljao život rekavši joj da joj je kćer živa. Da nije poginula u nesreći. Blago sam joj uzvratio i okrenuo se prema Blakeu koji je ostavljao ključeve u poštanski sandučić. Pored nas se provezla crna limuzina zaustavivši se pred visokom ogradom vile. Vratio se. Pogledao sam natrag prema prozoru, ali majke više nije bilo tamo. Pametna žena, znala je kad će se monstrum vratiti. Sjeo sam za volan kada je Blake otvorio vrata i pokazao mi da se pomaknem: „Stvarno čovječe?"

„Ajde, pomakni to nabildano dupe, ja vozim! Znaš da mene nitko neće voziti nikada, pa ni ti srculence!"

„Odjebi Blake!"- izgovorio sam iznervirano, ali svejedno sam se pomaknuo na suvozačko mjesto. Nemam pojma što je to s njim i tom vožnjom. Otkad ga poznajem, nikad nije dozvolio da netko drugi vozi, ako je on morao sjesti u automobil. Možda je i bolje tako, sad se mogu posvetiti planiranju akcije izvlačenja: „Što misliš, kako bi bilo najlakše da to izvedemo? Naravno, cijela ekipa će biti uključena. Moramo je izbaviti, Blake. Ne znam koliko će još moći izdržati!"