PUT DO TEBE (TISKANA)

33 Poglavlje

Nisam ni na sekundu dopustila da odu od mene. Svi su bili u sobi sa mnom. Jake je lijeno ležao kraj mene na krevetu ne ispuštajući mi ruku. Privio se uz mene poput malog priljepka. Godila mi je njegova blizina. Razgovor je tekao polako. Majka se bojala pitati me što mi se sve događalo u životu. Bila je znatiželjna, ali se ustručavala. Znam, kada bih joj sve ispričala, srce bi joj napuklo na pola. Nisam imala hrabrosti polomiti ga. Nije trenutak za takvo što. Sobom se prolomio zvuk mobitela. Svi smo se pogledali dok je brujanje postajalo jače. Awan je skočio na noge i približio se torbi u koje dolazio zvuk: „Čija je ovo torba?"

„Moja je. Zaboravila sam ga ugasiti u žurbi."- odgovorila je majka.

„Tko vas zove? Pogledajte!"- iznervirano je izrekao.

Pogledavala sam od jednog prema drugome: „Što se događa Awane?"

Majka je prišla i izvadila mobitel iz torbe. Pogledala je ekran i problijedila. Mucajući sa strahom u očima gledajući u Awana prošaptala je: „On je, moj suprug!" Ruke su joj drhtale držeći mobitel. Na sam spomen tog čovjeka pretvarala sam se u ledenicu. Uplašeno sam pogledala prema Awanu dok mu je para izlazila na uši.

„Zamolio sam vas da ne nosite mobitele sa sobom, iz jednog jedinog razloga, da nas ne pronađe. Sada to više nije bitno, ionako je prekasno. Saznao je našu lokaciju. Molim vas javite se."

Prišao mi je i pogladio Jakea po kosi. Pogledao me u oči i nestašno namignuo: „Bit će sve u redu, ne moraš se bojati!"

Majka se nije javila, samo je poklopila mobitel i ugasila ga: „Što nam je činiti?"

„Moramo promijeniti lokaciju i otići odavde što je prije moguće. On neće tratiti vrijeme i možemo ga očekivati svakog trenutka. Idem obavijestiti Blakea i spremiti papirologiju za Auru, da je odvedemo odavde. Molim vas, ako idete dalje s nama dajte mi mobitele. Ne mogu riskirati da nas opet pronađe."

Majka i Seka su Awanu bez ijednog prigovora šutke pružile mobitele. Stavio ih je u džep: „Vraćam se odmah draga. Bit ću na hodniku ispred vrata."

„Uredu je, neću biti sama."

Vidjelo se da je majka potresena time što je zaboravila ugasiti mobitel. Znam da je u svoj strci oko mene potpuno zaboravila na tu sitnicu. Sitnicu koja može sve zakomplicirati. U potpunosti razumijem zašto se Awan naljutio, ali razumijem i majku. Vjeruje da će Awan smisliti nešto. Vrata od sobe su se otvorila, ušao je i prišao krevetu : „Draga moramo te preseliti iz ove bolnice što prije. Ovdje više nisi sigurna. Doktor je dozvolio premještaj uz bolničku pratnju. Jedna od sestara će ići s nama ako nam ne daj Bože zatreba."

„Žao mi je, stvarno mi je žao Awane. Oprosti mi!" – moja mama je zavapila.

„U redu je gospođo. Znali smo da neće dugo ostati skrivena, sada je samo malo ubrzan proces preseljenja."

„Kamo me vodiš? Gdje idemo?" – upitala sam u strahu da ću se opet odvojiti od majke.

„Sve je isplanirano, ti i ja idemo ambulantnim kolima, dok će nas tvoja majka i sestra pratiti iza s Jakeom i Blakeom."

„Hvala vam što me ne odvajate od kćeri. Mi se ionako nemamo više gdje vratiti, nema mjesta gdje bi bilo sigurno za nas tri, nažalost."- majka je pala na koljena pred njim.

„Molim vas ustanite! Nema potrebe za tim. Nikada vas ne bih razdvojio. Znam koliko ste patili za mojom Aurom."

Podigao je majku natrag na klimave noge. U sobu su došle sestre s krevetom na kotače. Awan je pomogao da me presele na drugi krevet, dok su majka i sestra kupile stvari i spremale ih u torbu. Nisam se nadala da će me tako brzo seliti, da bježimo. Hoću li čitav život provesti u bijegu? Nisam se ni snašla već su me smještali u ambulantna kola. Jake je sve to prestrašeno pratio i nije se odvajao od mog kreveta. Kada su se vrata trebala zatvoriti uplašeno je stajao ispred gledajući suznih očiju moleći da ide s nama.