PUT DO TEBE (TISKANA)

29 Poglavlje

Osjetio sam strah i uzrujano skočio na noge, ne znajući što prvo da uradim. Opet se nešto neugodno i jezivo dešava. Pokušavao sam se fokusirati da doznam o čemu je riječ, ali njena strava me paralizirala koliko i nju. Kad bi se barem malo opustila da mogu doprijeti do nje. Vrisak mi je proparao uši i srce mi je potonulo. Pao sam na koljena. Ne opet, ne opet. Osjetio sam kako mi netko stišće ruku na usta i zatvara mi dovod zraka. Bože, neko je pokušava ugušiti. Dok se borila s njim postepeno sam dolazio do zraka i uspio dozvati Blakea.

„Kontaktiraj Mady, odmah! Aura je u opasnosti!"

Otišao je do prijenosnika preko kojih smo bili u kontaktu s Mady. Objašnjavao joj je što se događa. Nešto su razglabali, ali brzo se vratio: „Pogledat će što se dešava, u kontaktu smo dalje!"

„Nema što pogledati, pobogu! Aura je u opasnosti, neka joj pomogne!"- vikao sam na njega potpuno bespomoćan da uradim nešto.

Okrenuo se i otišao do komunikatora i izdao naređenja. Minute su izgledale kao sati čekajući na Mady. Nadam se da će im se uspjeti približiti, jer ovaj osjećaj boli i borbe preuzimao ju je cijelu. Nemoj se bojati, izdrži još malo, izgovarao sam kao mantru sve vrijeme. Stezao ju je i gušio, ali moja lavica se nije lako predavala. Sklopio sam oči i automatski bio s njom.

„Aura, pokušaj da ga udariš koljenom, noge su ti slobodne. Pokušaj podignuti koljeno prema prsima i odgurni ga. Pogledaj vrata su otvorena, otrči do njih!"

Sugerirao sam joj što da uradi. Nadam se da me čuje. Blakeova ruka na ramenu odvukla me iz naše veze, odvukla me od nje. Pogledao sam ga bijesno.

„Mady ide u akciju! Bježe! Zvao sam ekipu, idemo do bolnice da im pružimo zaštitu i pomoć ako zagusti!"

Skočio sam na noge i otišao u ured po stvari. U roku od pet minuta smo se vozili prema bolnici. Blake je jurio cestom kao da vozimo utrke. Nije me briga kako vozi, samo da što prije stignemo tamo. U pitanju su sekunde, ne minute, sekunde. Dovezavši se ispred bolnice cijela ekipa je bila na položaju. U mraku kraj ograde bila su parkirana dva crna kombi vozila, jedan je bio prenamijenjen u ambulantna kola, dok je drugi imao svu tehničku potporu koju smo trebali. Ta vozila smo uvijek koristili tijekom akcija, zlu ne trebalo. Uletio sam u tehnički kombi gdje je Code bio za kompjuterom prikopčan na kamere bolnice. Pratio je Madyno i Aurino kretanje. Samo što nisu stigle na glavna vrata. Code je automatski zaključavao vrata iza njih i govorio Mady najkraći put do izlaza.

„Spremite im se pomoći! Shvatili su da bježe! Pogledaj ovaj ekran, idu na njih!"- zavikao je Code.

Okrenuo sam se i pojurio iz kombija.

„Spremite se! Bit će gužve! Nemojte pucati da ne pogodite njih dvije!"- davao sam naređenja u trku i sakrio se iza kućice na vratima vanjske ograde. Promatrao sam vrata kad će izaći van. Vrata do mene su kliknula i znao sam da ih je Code otvorio. Prišao sam, očekujući da ih uskoro vidim. Ugledao sam ih unutra kako čekaju da se vrata otvore. Madyin izraz lica mi je sve rekao.

„Dečki, jeste li spremni? U gužvi su!"

Ulazna vrata nikako da se otvore. Obje su se okrenule prema unutra, okrenute nam leđima. Nisam mogao vidjeti što se dešava ispred njih. Mady je stala ispred Aure štiteći je. Bože, ako Code odmah ne otvori jebena vrata, ja ću ih razvaliti istog trena. Samo što sam pomislio na to, vrata su se otvorila. Obje su se okrenule i pojurile van. Srce mi se slomilo na milijun komadića kada sam je ugledao. Bila je sva u modricama i ranama, s poluzatvorenim očima. Po kosi je imala flastere. Bože, što su joj uradili? Krenuo sam prema njoj kada sam začuo prvi pucanj.

„Trči Aura, trči!"- vikao sam iz sveg glasa.

Osjećam kako je savladava panika. Zadnjim atomom snage je potrčala prema meni. Osjećao sam kako sama sebe bodri, da što prije dođe do mene. Pucnjava se nastavljala i meci su prštali svuda. Blake me pogledao i čekao moju odluku da li da uzvrate paljbu ili da još malo čekaju.