﹆on﹆
on.
ne mogu reći njegovo ime.
na sam spomen,
bujica najjačih
morsih valova navire.
slepa zaljubljenost.
ko zna koliko će trajati
i kroz koliko patnje proći.
svaka mala sitnica
vezana za njega
izaziva vrtlog nerazuma.
očaj i naivnost.
odlazite, predstava se završava.
ali on ostaje.
kovrdžava, poduža,
tamnobraon kosa uvek izgleda isto,
bez promena.
baš kao i nešto nebitno
prema nekome nebitnom.
nisam mu uspela ikada
zapaziti oči pa ni lik.
nisam bila
dovoljna hrabra
zapamtiti ga
po spoljašnosti,
jer je njegova unutrašnjost
napravila dovoljno nereda
u mome srcu.
peklo je,
ali sam nastavila
pomno pratiti njegove korake
kako produžuju priču
moga postojanja
na ovome suludom mestu.
on. njegovo ime koje
mnogima ne znači ništa.
nekima samo običan
dečko iz škole,
nekima učenik sa takmičenja,
a nekima prva iskrena ljubav.
zar se tako naziva?
i taj orden je dobio?
proklet bio da je.
znam da je nosio naočare.
ličio je već dovoljno na Pottera.
ne verujem da je
ikada obratio
posebnu pažnju
na mene.
nisam bila vredna
njegovog vremena.
kome bi bila vredna.
devojčica bez ličnosti,
devojčica bez vrednosti,
devojčica bez realnosti.
nije se činio kao neko
ko ume voleti,
a nije da i sama umem.
običan neobičan štreber,
koji se družio
sa pogrešnim ljudima.
već mogu zamisliti:
saznao je da gajim
zmajevu vatru za njega.
čuvam u najdubljim odajama
svoga srca,
čekajući čas
da otkuca ponoć
kako bih zaboravila na njega.
njegov plemeniti saputnik
što mrzeše
moju pojavu,
a osećanja bivaše obostrana,
ispričao je priču
polomljenog stakla
ulivši mu predrasude.
ne voli me.
stidljiv je.
ne sme mi prići.
iz mojih pogleda
nikada nije protumačio
da ga volim,
iskreno, ludo, jako,
onako detinjasto,
ali dovoljno čvrsto
da ima nade za opstati.
ne ume on voleti
onako kako ja umem.
proći će me to.
pomutio je vode
moga razuma,
a gle!
svetlost mu ide u susret.
gle čuda,
čak sam videla
i jednog ljubaznog dečka
kako mazi lutalicu!
kovrdžava, kratka kosa
i topao pogled
mi se ucrtao u sećanje.
a tek široki osmeh
kada me je pogledao!
bio je to prvi
i poslednji put
da smo se videli.
zar sam već zaboravila
na dečaka
obojenog duginim bojama?
moje srce je velika,
vatrena lopta
koja samo čeka
malo dete
da je probuši.
nikada neću
zaboraviti njega,
dečaka iz osnovne
kojem sam poklonila
svoje srce
i koga sam
iskreno zavolela.
nikada me nije upoznao.
nikada nije saznao
moju ljubav zapečaćenu
ogromnim lancima
u tajne odaje
samog srca.
već će me i
zaboraviti uskoro
kada odem,
a kraj je blizu.
on ga je već dočekao.
nagledaću ga se
po poslednji put
i barem
reći zbogom prvoj sreći,
koja te prati
poput sunčeve svetlosti
i nikada te ne ostavlja,
sem po noći.
ispustaćeš suze
zbog nepravde.
progoniće te,
a ti ćeš vrištati.
o njemu sam mogla pisati
romane, priče,
balade, tragedije,
ali i to prestaje.
umor me ubija.
a on je već otišao.
boginjo ljubavi, gle!
pogledao me je!
skrenula sam pogled.
odlazim.
tuguje.
sve se najednom završava.
kraj je blizu.
a on mi se obratio
je li ovo java?
ne idi.
stani.
volim te.
(ajaooo ovo je gore nego sledeći period koji ćete da čitate za drugog dečka. U KOJOJ ILUZIJI SAM ŽIVELA?? dbr slatko baš, bila sam osnovna kad sam ovo pisala)
