sedeli smo,
na klupici,
smejale se.
a onda si došao.
pojavio se niotkuda,
tako nestvaran
izgledao si starije
nego očekivano
i lošije nego
pokazano.
nisam imala pojma
kuda je to vodilo.
nisam imala pojma
koju apokalipsu
će nam to dovesti.
šmekerski pogled,
rukovanje,
bezazleni početak razgovora
i tu smo.
tako je sve počelo.
barem si imao muškost
da mi priđeš.
bio si fin,
za razliku od ostalih,
ali i potpuni isti
kao oni.
bilo mi je neprijatno,
priznajem,
pokušala sam da po prvi put
u životu normalno
razgovaram sa muškom osobom
i da ne mislim o tome
da li si površan
koliko i ostali
ili kako ću nakon svega
ostati sama.
srce mi je preskakalo
od smejanja,
pluća su se širila svake
sekunde,
imala sam slobodu u leđima
i samopouzdanje,
donekle.
a razgovor?
oh taj vrtlog reči,
dosta neprijatnosti
i manjak tema za razgovor,
jer tog dana nisam
funkcionisala.
to će ostati između nas.
i prijatelja,
jer one jelte
znaju o meni
više nego ja.
suviše toga je rečeno tada,
ali ništa što bi zaista
nekome izazvalo osećaj
simpatisanja.
a ipak,
meni je izazvalo.
te leptiriće u stomaku,
orkestar najlepše melodije,
ali i preveliku bol
jer je bilo previše nerealno
da bi bilo istinito.
znala sam da na kraju
ostajem povređena.
i sama.
iako nisam želela
da odeš.
sam pogled na to
kako si se smejao
pri običnom videu,
tvoje reči da sam pri svemu
saznatom potpuno
neiskvarena,
način na koji si pričao
o svojim drugovima,
razuman pogled
i reči što su me naterali
da pomislim da si drugačiji -
sve je imalo učinak
za ono što je sledelo.
drugovi su ti otišli,
ostali smo sami,
pričali o tračevima
i najobičnijim stvarima,
kasnije šetali parkom
i onda sam otišla kući,
ali zagrlio si me,
delimično poljubio u obraz
i otišao.
tada mi to nije značilo
ama baš ništa.
potpuno običan
pozdrav između prijatelja,
samo što smo bili
obični stranci koji su
proveli sat vremena pričajući
i osetili nešto,
ne uzajamno.
tragično.
iznenađujuće, zar ne?
kako se za malo vremena
zbližimo sa nekim
razgovorom?
kako se zbog tog
razgovora može sve promeniti?
naša osećanja, naše radnje.
suluda stvar.
mrzim sebe
zbog tebe.
čestitala sam ti.
u ponoć.
nikada neću
zaboraviti taj datum.
dobila sam zahvalu od tebe.
srce mi je poskočilo.
nisam znala zašto sam
se tako osećala.
želela sam te videti ponovo.
provodila sam vreme sa
prijateljima,
misleći da ću tako skrenuti misli
sa tvog osmeha i prelepih očiju,
svakidašnjih, ali bilo je nešto u njima,
načinu na koji si pričao i ponašao se,
da me natera da prihvatim svoja osećanja
i prepustim se agoniji.
mislila sam da sam ti se dopala.
tako naivno od mene.
narednih dva dana
pokušavala sam da shvatim
šta se dešava.
upoznala sam se
sa predivnim ljudima,
koji su mi sada vratili veru
da se sve dešava sa razlogom.
a onda je zbog
jedne obične priče na
aplikaciji, došla poruka.
nisam primetila,
a onda
mi je srce stvarno
prestalo kucati.
ruke su mi se tresle,
drhtala sam,
stomak je podivljao.
da li sam te tada čekala?
nikada nećeš saznati.
ali je to mesto bilo ono
koje ću uvek pamtiti
po tebi,
ali i po prijateljima,
jer sam tu danima
provodila sate smejući se.
tako da te nisam čekala.
ali potajno sam želela
da si ti bio onaj koga sam čekala.
iako sam sebe čekala,
da se vratim na normalnost,
zapamtim ko sam,
da budem ono što sam nekad bila
ili je ta maska dobre devojke
ono o čemu samo mogu sanjati?
