rođendan.
moj.
nisi ovde.
a tako bih volela
da jesi.
jer on je tu.
i pretvaram se
da sam srećna.
nabacujem još jedan osmeh,
šalu na stranu,
zamah kose
i sve ispočetka.
ali gledajući
lica ljudi oko sebe,
znam da jedno lice najviše
fali.
a trebao si biti tu.
došao je drugi ponedeljak.
nisam ti rekla ćao.
sledila sam se
i nisam mogla da progovorim.
ne znam šta mi se dešava,
kada sam te prebolela.
barem mislim da jesam.
ali opet si me pogledao
a ja sam skrenula pogled.
pogledao si me kao
da očekuješ da te se setim.
i sredila sam se,
ne za sebe,
već ovoga puta za tebe.
i to je bio momenat
u kom sam znala,
da suze na mojim obrazima
nisu bile radosnice.
da osoba pored mene
nisi ti.
da on nikada neće moći
zameniti tebe.
a pokušala sam.
pokušala sam da mu
pružim šansu.
ali uvek vidim tebe
gde god se okrenem.
čak sam i tvoje ime izustila.
ne mogu da te prebolim
bez obzira šta drugima kažem.
glas mi nestane kada te vidim,
a vazduha u plućima
mi je sve manje za disanje.
povređujem njega
svojom naivnošću.
znam kako bi mi bilo
da sam na njegovom mestu.
ali raspala sam se.
znam da si srećan
i da ne osećaš ništa prema meni.
ali ne mogu sebe da ubedim
u to.
ne odustajem.
ne gubim nadu,
iako je sudbina
odustala od nas
koliko si i ti.
i žao mi je
što ispadam budala
svakoga puta kada
sjurim dole niz stepenice
5. časa samo da bih te videla
kako koračaš sa drugovima
prema sali.
i samo kako bih pokušala
da ti kazem ćao,
ali obično protrčim i
zaboravim i kako se zovem.
žao mi je što smo se
upoznali u pogrešnom trenutku.
žao mi je što ti verujem
iako te ne poznajem.
žao mi je što
bih od svega najviše
volela da si tu.
(patetika. e baš sam bila glupa. ili sam samo imala 15 godina?? nikad nećemo znati. učite na mojim greškama hahahaha, ne bih ga ni granom pipnula sad, a i nećemo se više nikada videti)
