Venčanica boje sudbine 🔚

5. Udaću je za njega!

Tenzija je postala veća i mislim da svatio da nešto nije uredu.

Jel sam nešto pogreško pitao? 

Ne - Odgovaram ja

Ne? - Pitanje je za Adrijana ali ja odgovaram

Teče sve kako treba! Dekoracija je postavljena, nije bela, uglavnom sve je spremno - Njegov drug gleda u mene, pa u njega

Jel želiš da ti on posebno odgovori? - Upitam, ali već znam da mene ne svata ozbiljno, pa nastavim

Ako to čekaš, nećeš dočekati jer ja organizujem ovu dobrotvornu večeru - Zagrcnuo se pljuvačkom, a njegova sestra je poskočila.

Ti?

Da, ja. Znaš dvoumim se da pitam, ali šta je tu tako čudno?

To što ćeš potpuno da upropastiš dobrotvornu večeru - Govori Adrijan

Nemoj da brineš dušo, ne može da bude gore od tvoje ideje - Nasmejem se sarkastično. On ustaje uz škripu stolice, a i ja za njim. Podiže prst i počinje svađa. Kao mala deca. Vređamo se na sred kafića. Radnice, kao i svi prisutni pokušavaju da nas rastave ali mi se nedamo. Ovo bi moglo biti dvosmisleno? U tom trenutku čujem Milošev glas i smeh. Samo mi je on trebao!

Dijana? Šta pobogu radiš?

Nije smešno! Ne smej se! - Nisam obraćala pažnju na Adrijana, a gospodin uzeo čašu vode i polio me. 

E sad je kraj - Uzimam crno vino u boci koje je stajalo kao dekoracija. Otvaram ga i prosipam po njemu.  Vidim Miloša kako dotrčava do nas

U jebote - Izusti Miloš, pa počne sa se smeje

Ajmo lepotice... - Čuo se samo Milošev glas pošto je u kafiću nastala tišina. Mahnula sam Klari i izašla sa Milošem. Seli smo u njegov auto.

Moj auto...

Poslaću nekog po njega.

Jel se ti to ljutiš?

Jel ti to sa mojim družbenicama - Tako zove devojke za seks, nemam dve godine nek pričao normalno samnom. Preokrenem očima

Dijana!

Kako sam mogla znati ko je ona? - Ustvari znam ja ko je ona. Tvoja buduća žena ako se ja pitam.

Slušaj me... Ne želim da imaš kontakta sa njima.

Šteta što me zabole... - Nisam planirala naglas to da kažem ali ne da sam rekla nego sam i razbesnela Miloša. Kako mi danas ide od ruke nervirati ljude. Zakočio je naglo.

Slušaj stoput sam ti rekao da nećeš imati kontakata sa njima! - Proderao se, zatim su se začule trdube iza nas. Besni vozači. Miloš me je idalje gledao pun besa. Znam da iz nekog razloga nikad nije hteo da budem blizu njih ali da toliko pobesni... Otvorila sam vrata auta i zalupila ih i to nimalo nežno. Nisam gledala šta radi nego sam se zaputila u potragu za taksijem. Zar sam zaslužila tako?

Kad sam konačno došla kući bilo je jedan sat. Taman što sam ušla Aleks je izašla iz sobe. Na nju sam i zaboravila.

Kako si spavala? - Nekako sam razvukla osmeh i upitala je

Šta se tebi desilo? - Zar sam toliko providna?

Ništa strašno, malo sam se zakačila sa Milošem

Ostavio ti je poruku na fiksnom telefonu.... - Ipak nisam toliko providna...

Šta kaže?

Misliš šta se dere?

Ah...

Rekao je da niko nije lud ko ti da usred grada izađe iz auta...

Nije mi se dalo voditi dalje rspravu

I da ti je stoput reko da te nikad neće porediti sa njima, kao i to da te ne želi u isti koš stavljati sa njima, svojim družbenicama. Ko su mi te družbenice?

Devojke sa kojima se jebe ali on je previše detinjast da to tako izgovori

Jel ste vas dvoje zajedno?

Ne

Pa zašto ona...

Jer ću je udati za njega... - Rekla sam to ponosno i osmeh mi se vratio. Alesk me je gledala par trenutama dok je samo treptala, a onda se odvalila smejati.

Ovo će biti dobro... - Rekla je kroz smeh.

Naravdno da oće kad ja nešto naumim uvek bude tako! 

Nego jer si se to negde pokvasila? 

Da tvoj brat me je pokvasio! - Nakon smeha, objašnjenja i još malo priče Aleks je otišla jer ju je verenik zvao. Mada rekla je da će se vratiti. Dogovorile su se da i večeras ostane kod nje. Diana joj je rekla da je ključ uvek na vratima ako nije kući.

Sedela sam sama u kući i razmišljala. Moji roditelji, brat, Miloš? Ali onaj koji meni ne izlazi iz misli je onaj koji mi je danas podigao pritisak. Polio me vodom i razbesneo kao niko nikada! Uf taj kreten sa lepim osmehom! Besno sam šetala po kući i pokušavala da se smirim. Kako nije baš išlo odlučila sam izaći na vazduh. Šetala sam ulicama i ne ni to nije pomoglo. 

Prolazila sam pored jednog luksuznog restorana kad sam bacila pogled na njega. Razgledala sam unutrašnjost restorana kroz prozirna stakla. Moj pogled je zastao na jednom čoveku kojeg nisam dobro videla. Sedeo je sam, čini mi se nekog čekao. Kako je okrenuo glavu ka staklu mogla sam ga videti. Stala sam, ukopala se u mestu. Htela sam da se pomerim da prođem ali nisam mogla. Zaledila sam se. U tom trenutku pogledi su nam se susreli. Gledao me je kroz staklo ne skidajući pogled sa mene. Gledala sam u njega kad je nakon par trenutaka okrenuo pogled napred. Nisam gledala koga gleda, čeka ili šta god da radi. Nisam imala hrabrosti. Umesto toga produžila sam napred što sam brže mogla u jednom trenutku čak sam i trčala. Htela sam pobeći, htela sam otići daleko odavde. Sve me je gušilo, nisam više mogla trčati jer su me noge počele boleti. Vazduha mi je ponestajalo. Nisam bila svesna kuda idem samo da odem što dalje od njega. To mi je bilo dovoljno. Počela sam usporavati. Put mi je bio sve dalji. A onda sam stala. Stala sam jer samo konačno osetila sa sam dvoljno daleko. Nisam znala gde se nalazim jer nisam ni gledala kuda idem. Bilo mi je bitno samo da odem što dalje. 

Uzela sam telefon i pozvala Miloša. Nije se javljao. Zvala sam ga još par puta ali isto. Spustila sam se uz zgradu i zaplakala. Napolju je postalo hladnije pa sam se sklupčala. Padao je mrak. Čula sam zvono telefon i pomislila sam da je Miloš pa sam se brzo javila ni nevidevši ko zove.

Miloše? - Jedva sam izgovorila dok sam se trudila da smirim glas i obuzdam suze.

Diana? Jesi li dobro? - ne to nije bio Milošev glas. Bio je to Adrian.

Ja....

Reci mi gde si doći ću po tebe. 

Ne znam....

Prestani da se glupiraš i saberi se - Ustala sam i pročitala natpis ulice. Rekao je da zna gde se nalazim i da će brzo doći.....

#Evo konačno nastavljam ovu priču. Šta mislite koga je to Dijana videla? Uživajte u nastavku. ;)