Venčanica boje sudbine 🔚

6. Zašto je plakala?

Adrijan Hill

Nazvao sam Dijanu da pitam za Aleks i ako smo se posvađali. Ne znam nešto mi je govorilo da je nazovem. Kad sam je nazvao zvala je Miloša. Njen glas je drhtao, plakala je? Bila je pogubljena jedva mi je rekla gde se nalazi. Izjurio sam iz firme i krenuo ka njoj. Bio sam ispred te ulice i gledao u nju. Bila je sklupčana na podu. Stezala je svoja kolena i jecala. Skinuo sam svoj sako i ogrnuo je njime.

Jesi li dobro? - Upitao sam je tiho kao da sam se bojao da ako povisim glas da će se raspasti. Samo je još više počela jecati. Pošto sam video da ovo nigde ne vodi uzeo sam je u naručje. Samo se još više pritegla uz mene i plakala. Odneo sam je do auta i stavio na zadnje sedište. Dok sam vozio ka svom stanu zaspala je. Izneo sam je iz auta pazeći da se ne probudi. Kako sam u stanu imao samo jednu sobu. Svoju uneo sam je u nju, pokrio i ugasio svetla. Gledao sam u nju sa vrata kako spava nekoliko trenutaka a onda sam otišao do kauča gde sam legao. Ali bezuspešno nije kauč bio tako neudoban da nisam mogao zaspati. Bilo je tu pitanje koje mi se vrtelo po glevi. Zašto je plakala?

Nakon što sam svatio da mi nema sna ustao sam iz kreveta, bilo je šest sati jutru. Skuvao sam sebi kafu i polako je pio. Zazvonio mi je telefon pa sam se javio.

Hej - Aleks me je zvala

Hej, šta ima? - Obično ja nju zovem pa ne znam šta da je pitam

Ovaj... Jesi li možda video Dianu? Ma kako da ne on je video.... - Čuo se Milošev glas iza

Zvala je Miloša par puta ali je bio na sastanku. A sad se ne javlja. Ne znam.... 

Nazovi je još jednom možda samo nije videla da si je zvala. - Rekoa sam videvši Dianu kako ide ka meni sa telefon u ruci i namrštenom facom.

Uredu, cao. - Rekla je te prekinula. Diana je razgovara sa mojom sestrom i Milošem. Izgleda da su se ona i Miloš posvađali. Mislim ne vidim drugi razlog zbog kojeg bi rekla ,,Ne brini još sam ti pratilja'' i ,,Nemoj više da me nerviraš?'' Možda je to bio razlog zbog kojeg je plakala. Svukao sam joj kafu. 

Izvoli.

Hvala - Rekla je te sela stolicu do mene. Nastala je tišina dok nisam odlučio da je upitam

Zašto si plakala? - Ne znam kao da se spremala opet da zaplače kad samo je upitao.

Znaš svako ima nešto što ne želi da mu se više ikada ponovi u životu. Samo, ja ne želim njega nikad više da vidim makar i u malom delu mog života. Ne zelim da ga sretnem na ulicu, u restoranu. Ne zelim da ga vidim više nikada. Jer se bojim.... Da ću opet dozvoliti da mi uradi isto.... - Jedna suza joj je skliznula niz lice. Nisam hteo više ništa da je pitam. Čak sam narednih pola sata izigravao dvorsku ludu samo da bi se nasmejala.

Hvala ti. - Rekla je to pa mi se nasmejala. Uzvratio sam osmehom.

Moram da idem nisam još pronašla haljinu a večera je večeras zar ne? - Sranje. Zaboravio sam na odelo. Toliko sam se zaneo pričajući sa njom da sam zaboravio da treba da kupim odelo. Šta mi se koji đavo desilo?

Čemu takva faca? - Upitala je

Nemoj mi reći da si zaboravio na odelo. 

Pa sad... - Opet se nasmejala

Ajde idemo da ti nađemo odelo pa ćemo onda da se pobrinemo za moju haljunu šta kažeš? - Klimnuo sam glavom pa smo izašli.

Diana Diamond

Probudila sam se u nepoznatoj sobi. Setila sam se da me je Adrian doveo. Izašla sam iz sobe i videla ga da priča. Zatim sam pogledala u telefon i propuštene pozive od Miloša i Aleks. Namrštila sam se dok sam razmišljala šta da im kažem. Zatim sam čula Adrijana kako nekom kaže da je pozove ponovo. Nakon razovora sa njima i Adrijanom. Svatila sam da on nije toliko loš. Nisam otvorena osoba i retko kome pričam šta me muči, ali pred njim... Bila sam potpuno otvorena. Ne znam šta mi je bilo.

Ulazimo u moj butik. U mojim buticima nisu samo venčanice, tu su i odela kao i košulje, kravate, mašne... Na ulazu radnice su odma dotrčale da se pozdrave samnom. 

Može te li mi pomoći? - Upitala sam ih. Mada znala sam da će svejedno sve da priskoče u pomoć. Pokazala sam na njega i već su znale šta da rade. Odvukle su ga. Sela sam na stolicu i čekala prvu kombinaciju. I dobro nije trebalo da se smejem. Stvarno nije, ali... Rozo odelo.... Odmahnula sam glavom. Proveli smo dva sata ovde i meni je već dosadilo, nisam ja za duge kupovine. Crno je zastarelo. Sivo je viđeno. Plavo je nosio svake godine do sada na dobrotvornoj večeri. Izašao je....

To je to! - Rekla sam gledajući u plavo odelo sa crvenom kravtaom i maramicom. Ispod je imao belu košulju a sat koji je nosi savršeno se uklapa u sve ovo. 

Konačno. Pomirio sam se sa tim da ću ovde provesti večnosti - Rekoa je te sam se nasmejala, a i on zamnom. Nakon što smo vodili raspravu da li će da plati odelo ili ne izašli smo. Dakle još moram sebi da nađem haljinu. 

Uzeću taksi dalje. Nema potrebe da me voziš dalje.

Ma hajde. Ti si pomogla meni, ja ću tebi. Znam jedno mesto. Idemo? - Klimnula sam glavom i krenula za njim.

Mesto je bilo prelepo. Nisam čula za njega nikad. Unutra nas je dočekao stariji čovek. On i Adrijan su se pozdravili. 

Ovo je Diana Diamonds. Danas je bila zadužena za ovo odelo koje si pohvalio. 

Henri Ivanov - Rekao je te smo se rukovali. Nakon toga se bacio na moju haljinu. Nakon što je završio bila sam u prelepoj dugačkoj crvenoj haljini sa prorezom sastrane. Stvar koja mi je zapala za oko je materijal haljine. Bila potpuno ista nijansa i materijal kao i crvena kravata i maramica u džepu Adrijanovog kaputa. Bila je prelepa i crne stikle koje su mi dali savršeno su se uklapale. 

Pa šta kažeš? 

Neverovatno je lepa. - Rekla sam te se nasmejala. Izašla sam sa Adrijanom koji me je odveo do mog stana....