Venčanica boje sudbine 🔚

2. Zar svake godine isto? I ja se to pitam!

Dok sušim kosu razmišljam o danu danas. Znam da imam previše obaveza i sasvim dosta radnika da sami uslužuju mušterije ali to me ispunjava. Da vidim druge ljude kako su srećni. Da vidim radost i ljubav u njihovim očima.

Pustim svoju dugu braonsku kosu te krenem ka garderoberu. Šta obući danas? Ulazim u prostran orman te se odlučim za plavu majicu i crne farmerke. Uzimam torbicu i crne štikle te izlazim iz kuće. Sedam u auto te odlazim do butika. Butik je prostran. Spojila sam nekoliko većih lokala. Ulazim unutra i svi se pozdravljaju samnom. Navikli su da dangubim ovde dok se moje sekretarice ubijaju od posla u firmi. Zato se stalno menjaju. Uvek neka odluči da podnese otkaz. Mada ih dobro plaćan, i previše opterećujem.

Ulazim u prvu kabinu i vidim prelepu devojku moje visine kako joj oči isijavaju. Gleda u venčanicu pa se namršti.

Ne, ni ova nije ta

Gospođice, probali ste već dvadeset venčanica

Pa šta da radim kad nijedna ne odgovara!

Ovde smo već tri sata. Samo izaberi već i da idemo - Okrećem pogled i ugledam kristalno plave oči. Nosi plavo odelo ispod kog je košulja. Grčki pogovi mu nisu ravni. Mora da je srećnica, takvog verenika nema svaka.

Nasmejem se na njihovo prepiranje i budem primećena.

Oprostite

Uredu je... - Izdahne te kaže. Verovatno se umorila i od svađe, a i od probavanja. Zagledala sam se u nju, a onda mi je pala na pamet ideja.

Mogu ja da ti pomognem?

Nama ni bog ne može pomoći... - Nasmejem se na njegove reči

Nemojte tako. Posle kad bude stajala pored vas i budete imali najlepšu ženu na kojoj vam svi zavide, zar ćete isto reći? - Nasmejao se na ovo

Nije mi žena, nije ni buduća. Sestra mi je i verujte jedva ček da je se rešim

Pardon. Odma ću se vratiti. - Otišla sam do skladišta i našla svoju venčanicu. Svoju... Dizajnirala sam je za svoju i Benovu svadbu. Nije mi bila suđenja. Možda će njoj doneti više sreće. Izvučem je iz prašnjavog najlona te se vratim. Bar venčanica nije prašnjava. Mada pogledam još jednom za svaki slučaj.

Šta kažeš na ovu? - Raširila je oči od oduševljena.

Prelepa je...

Ajde onda da je probaš

Nego šta ću. - Pomogla sam joj da je obuće. Bila je ko krojena za nju. Bile smo negde iste veličine i težine pa se poklopilo.

Uzeću je - Rekla je sa osmehom.

Napokon - Čuo se glas njegog brata.

Plati odma

Poklanjam ti je - Nasmejala sam se, a oni su me čudno gledali

Radnica da nam poklanja venčanicu. Venčanica je sigurno skupa i ni tri tvoje plate ne bi.... - Ala smo autoritivni

Mislim da se nismo sporazumeli! - Prekinem ga u pola rečenice na šta se on namrgodi.

Nisam radnica, vlasnica sam. A venčanica nije zvanično u prodaji pa sve i da hoću ne mogu vam je prodati.

Ti si vlasnica. Diana Diamond? - Poskočila je i dotrčala do mene.

Ja sam Alexis Hill, možeš me zvati Aleks. Obožavam sve tvoje venčanice, odela... - Nasmejala sam se. Ne izlazim često u javnost. Pa me mnogi ni ne znaju.

Diana, drago mi je. - Okrenula sam se ka njenom bratu. Iskreno čovem je toliko lep da nisam ni primetila da sako koji nosi ja dizajniram. I to jedan od najskupljih.

Tu venčanicu sam lićno dizajnirala i sašila. Ali mi nije bila suđenja. - Rekla sam te se jedva nasmejala

Tebi će doneti više sreće pretpostavljam. Prihvati moj poklon

Uredu ali dugujte mi kafu - Rekla je te se nasmejala. U tom trenutku mi je zazvonio telefon. Miloš.

Izvinite na sekund - Javljam se

Gde si, lepotice?

U butiku.

I ja sam tu.

Iii? - Nekad ume da bude krajnje blesav.

Okreni se - Spuštam telefon i okrećem se. Dolazi ka meni sa buketom crvenih ruža. I odma dolazim do zaključka da mu nešto treba. Već svi gledaju u njega, a ja sam samo podigla obrvu.

Dođe do mene te klekne, pravi dramu.

Što smo tako namrgođeni? - Pita me dok idalje kleči

Reci već više šta ti treba vidiš da imam mušteriju - Okrenula sam se i videla Aleks sa osmehom na licu i njenog brata koji kako mi se čini izgleda još namrgođenije nego pre. Vraćam pogled ka Milošu i počinje da govoti.

Moja, lepotice... Bili bila toliko ljubazna da mi budeš pratilja na dobrotvornoj večeri? - Isto svake godine. Tu dobrotvurnu večeru organizuju tri najuspešnije građevinske firme. Što uključuje Miloša, moje roditelje, brata i onog za kojeg su roditelji teli da me udaju. U momentu mu odgovaram

Ne - Ustaje te spušta cveće

Ma daj? Zar svake godine isto

I ja se to pitam - Počinje diskusija koja je obavezna. Svake godine isto. Vidim da je Milošev pogled prošao pored mene i da se namrgodio. Koji mu je?

Adriane?

Miloše? - Čini mi se da se znaju. Adrian? To mu je ime?

Vidim biraš venčanicu za tvoju sestru - Gađaju se munjama. Imam osećaj da je bolje da ne stojim između njih.

Znate se? - Odlučim da progovorim.

Da, idemo - Povukao me je za ruku.

Spakujte venčanicu. I dođite nam opet - jedva sam se pozgravila sa njima

Duguješ mi kafu! - Doviknula je Aleks

Ne razumem zašto me je Miloš onako brzo povukao. Sedimo u mojoj kancelariji koju imam u butiku. Čekam da nešto kaže ali samo čuti.

Zar ne misliš da si se dosta skrivala?

Molim?

Nije li bilo dosta bežanja?

Ovako mi je dobro....

Uredu - Rekao je, poljubio me u obraz i izašao. Na kraju ni ne znam odakle se poznaju on i Adrian. Verovatno ga više neću ni videti čemu brinem....

Jutro sledećeg dana

Ustala sam, sredila se te krenula ka butiku. Stigla sam u butik i ugledala Aleks.

Rekla si da mi duguješ kafu? - Nasmejem se te priđem da se pozdravimo

Idemo? - Otišle smo do kafića i započele razgovor uz kafu. Pričali smo o nekim bezazlenim temama kad smo se dotakli njenog brata.

Ne znam šta da radim sa njim. Ceo dan histeriše. Niko ne sme da mu priđe. Baš si ga spustila. Iskreno niko pre tebe nije to uradio.

I sad histeriše zbog toga?

Da, živi je haos. - Čulo se zvono telefona. Aleks ga je podigla i namrštila se.

Jao ne, zove - Svatila sam da verovatno zove njen brat.

Halo - Javila se

Nisam čula telefon u kafiću sam.

Dobro, doćiću.

Sve uredu?

Ništa nije uredu. Molim te, pođi samnom

Gde?

U firmu mog brata. Sve ću ti objasniti usput...