Ukleti Princ 🔚

***

       Košmar nije prestao. Pomalo počinjem da mislim da je ovo jedan od onih snova kada mislite da ste budni, ali i dalje spavate. Štipam se jako, ali ne osećam skoro ništa. Ponavljam to nekoliko puta očekujući modrucu na ruci, ali i dalje se ne dešava ništa, što samo potvrđuje da je ovo san. Lucidan san koji će jednom da se završi. Mora da se završi.

       Ogledalo odbija da se složi sa mnom i potvrdi mi teoriju sna, ali mi zato pruža jasan uvid da izgledam očajno. Tek na dnevnoj svetlosti vidim koliko mi je lice upalo, a koža zategnuta skoro do tačke pucanja. Haljina je pretvorena u gomilu dronjaka, toliko uništena da žalim za svakim novčićem koji sam potrošila na nju.

Izgledam poput utvare, baš kao da me je pregazio autobus.

Bol negde iz dubine grudnog koša lecne me na tu pomisao.

Ne treba da budem ovde.

Slika prethodne večeri ponovo se pojavljuje u mom umu. Škripa kočnica izmešana sa mirisom kiše. Teškim kapima koje mi ispiraju posekotine. Ruke koje odbijaju da me puste.

Zubi koji grizu moj vrat, moleći me da ne odem.

Kao da sam to želela, kao da mi je celog života bio plan da izađem na nekoj strani gradskih novina u delu crne hronike.

Okrećem ogledalo tako da gleda u zid i merkam otvorenu prostoriju sa moje leve strane. Ogromna kada poput one u starim filmovima me doziva, pa koračam bosim nogama po hladnom mermernom podu. Vilica mi umalo pada do poda. Cela dva zida kupatila su u prozorima otvorenim od poda do plafona tako da može da se vidi prelepi vrt negde ispred kuće. Prilazim prozoru pomalo zadivljena. Priroda je i dalje mrtva, što je i očekivano za ovo doba godine, ali to ne sprečava veliku fontanu da stoji ponosno ispred, kao ni vodu u njoj da se bešumno sliva iz ruku anđela. Ne sprečava ni sićušne latice da polako izviruju iz redova i redova ruža.

Kada se nalazi na samoj sredini, pa joj prilazim i puštam vodu da je puni do vrha. Na drugom zidu nalaze se dva umivaonika i veliko zlatno ogledalo. Kupim razne mirise i ubacujem u vodu čekajući mehuriće i penu. Na trenutak mi pažnju privuče uredno složena gomila odeće. Ženske odeće, što me skoro natera da se nasmejem.

Skidam sve svoje stvari gurajući ih u korpu, pa ulazim u kadu puštajući da mi glava utone u vodu. Dopuštam peni da me prekrije. Puštam joj da mi puni pluća i grlo i sve što želim je da nestanem. Sada i ovde. Nos mi udiše mirise zajedno sa vodom, misli mi se gube i prestaju.

Prsti me prelaze preko redova knjiga. Poređenih po boji jer smo ih ja i Sara uvek tako ređale. Da svaki put kad neko traži onu sa crvenim koricama može zapravo da pogleda koje crvene korice nudimo. A bilo je i takvih mušterija, mušterija koje maštaju o koricama umesto o rečima koje se kriju iza njih .

Nikad ih nismo osuđivale zbog toga. Ponekad smo samo volele da nagađamo koju knjigu će kupac da odabere. Sara je vodila u tome, čitala je ljude onako kako sam ja čitala knjige, ne gubeći iz vida ni jedan jedini detalj.

- Psihopata!

Uzviknula bih povremeno čisto iz šale.

- Otkud ti to?

Rekla bi Sara pomalo radoznalo.

- Vidiš kako stavlja ruku preko naslova pokušavajući da sakrije one koje je odabrao.

- Verovatno samo kupuje erotiku.

I bila je u pravu. Mnogo puta je bila u pravu, a da joj to nisam rekla. Sad bih volela da jesam. Volela bih da sam joj rekla da sam uživala u našoj rutini, volela bih sam joj rekla da je ona najbolja prijateljica na svetu..

Volela bih da sam joj rekla da mi je naša mala knjižara bila centar sveta. Svakog jutra bih opasala svoju roze kicelju koja je ona odabrala samo zato što zna koliko mrzim tu boju. Zatim bih postavila cveća na stolove kraj kamina, napravila određenu meru kolača za taj dan i čekala. Ljudi bi korčali, premeštali knjige, šuškali listovim i ispijali velike količine kafe uz neke od naših specijalnih kolača. A ja bih samo uživala u pogledu na sve to, i disala bih smireno i duboko, i bila bih srećna. Bila sam srećna.

Miris papira i kafe me grli i pruža mi mir.

Želim da idem tamo.

Želim da se vratim kući.

Glava mi istog trena izranja iz vode. Znam da sam se u nekom trenutku onesvestila, možda sam i zaspala. Pokušavam da iskašljem višak tečnosti iz pluća, ali se ona sama od sebe samo sliva sa mojih usana poput one iz fontane. Teče u tankom mlazu i vraća se tamo gde joj je i mesto.

Po drugi put danas mislim na to kako ne treba da budem živa. U svakoj normalnoj situaciju udavila bih se. Pomeram rukama kosu sa lica i uvijam je u vlažnu punđu pa pritiskam dva prsta na vrat.

I tad shvatam, da to nije moguće jer zapravo nemam puls.