Ukleti Princ 🔚

***

- Drogirao si me!

- Preciznije je reći uspavao sam te, na neko vreme.

Izgovaram dok pokušavam da podignem glavu sa sedišta. Kapci su mi teški, a grozna svetlost i tiho brujanje auta dopiru do mog mozga. Osećam se kao vulkan koji samo što nije eksplodirao.

Pulsiranje u glavi me ubija.

- Htela si da se hraniš na nedužnom čoveku.

- Ko je kriv za to?!

- Antoneta...

- Šta si mislio da će da se dogodi kada mi pokažeš onaj spomenik! Šta si mislio da će da se dogodi kada pročitam svoje ime na njemu?

- Nije bilo drugog načina.

- Znaš šta dosadilo mi je da to slušam. Uvek postoji drugi način!

- Drugi način bi značio da si ispod njega Tea.

- Molim te ne pretvaraj se da si mi spasio život.

     Isljunem te reči. Mrzim ga, mrzim ga onako kako mrziš nekog ko ti je ukrao sve snove i uništio te za čitavu večnost. Mrzim ga dok zamišljam dva lica kojima saopštavaju da me više nema. Kad samo pomislim da sam sklapala usne sa njegovim krv mi poroključa.

Mrzim sebe što sam ga na trenutak želela.

- Nisam, učinio sam ti nešto mnogo gore od smrti. Hoćeš li da čuješ da se kajem, da sam pogrešio? Nisam i ne kajem se.

     Streljam ga pogledom koji bi ubio svako živo biće. Osim njega, on nema šta da izgubi. Čekam trenutak da povuče te reči, da mu lice poprimi dozu kajanja, saosećanja, ili bar razumevanja za ono što je učinio. Bar da povuče to što mi je tako besramno odgovorio. Ali sve što vidim na njemu je odlučnost. Jasno mu piše da se ne kaje, nije mu žao. Podižem noge na vetrobransko staklo i pojačavam muziku toliko da mi se čini da mi bubne opne krvare.

- Možeš li molim te da spustiš noge dole.

- Ne.

- Ovo je Porše 911 karera 4s.

Podižem upitno obrvu, lepo je znati da mu je bar do nečeg stalo.

- Treba li to nešto da mi znači?

- Ovo je poslednj model, nadograđen i izrađen specijalno za nas!

     Nastavljam da lupkam nogom po staklu u ritmu muzike. I ignorišem što je upotrebio množinu. Pogled mu leti nekoliko puta na moje stopalo. Guma starki škripi po staklu, dok pertle veselo poskakuju. Divno je znati da ga više dotiče činjenica da mu grebem šoferku, nego ona da se upravo vraćamo iz posete mom grobu.

Mom grobu.

- Ometaš me u vožnji.

- Pa?

- Želiš li da se slupamo?

- Već sam mrtva sećaš se?

     Kažem mu kezeći sve zube. Zatvaram oči i brišem činjenicu da sedi pored mene. Pretvaram se da nije ovde. Da ne postoji. Da ga nikada nisam srela. Auto ubrzava, a starelica se polako pomera preko 250. Nestašni osmeh mu prelazi preko lica čekajući moju reakciju. Ali ja ga ne usporavam. Izbacujem ruku kroz prozor osećajući nalet vazduha. Vetar mi mrsi kosu. Osećam njegov pogled u intervalima. Čeka da se slomim, čeka da vrištim i kukam tu pred njim. Neću mu pružiti to zadovoljstvo.

    Nešto kasnije gume kidaju šljunak ispred njegovog čarobnog zamka.

     Mrtva. Nije da to već nisam znala. Nije da sam očekivala da bi to nekako moglo da se promeni. A sada postoji i jasno mesto na kome me zapravo nema. Ali više ne dišem, zar ne? To im daje za pravo da me smeste ispod božanskog kipa. To daje pravo ljudima da me oplakuju, čak iako sam ovde.

     Živa sam, živa i niko me ne traži. Osećam Vladov pogled na mojim leđima, dok me prati celim putem uz stepenice. Kao da sam staklena lutka koja će svakog trenutka da se polomi. Na vratima me privlače sebi grleći me poput deteta, dok mi dahom dodiruje obraz.

- Tea...

     Kaže dok luta prstima niz moju kičmu i širi prste negde pri dnu.

- Reci mi da želiš da ostanem?

     Šapuće toliko nežno da budu svako moje čulo. Čak i ona za koja nisam znala da imam. Prsti mi samo na tren dodiruju pramen na njegovom licu. Malo ga povlačim na dole da vidim da li je stvaran. Udušem miris njegovog tela. Za divno čudo i dalje mi miriše dobro. Tako neočekivano živo. Čekam da mi srce ubrzano zalupa. Čekam da pokrene muzičku simfoniju bubnjeva u mojim grudima. Čekam da mu moje telo dopusti da ga uteši.

Ali to se ne dešava. Zato što moje srce ne kuca.

Zato sto nisam više živa.

Zbog njega. Zbog njega koji ne može da prevali preko usana da se kaje, bar da se pretvara da se kaje.

- Reci mi da se kaješ.

Pitam i čekam trenutak da vaga prevagne u njegovu korist.

- Želiš li da te lažem?

Puštam mu kosu kao oparena i odgurujem ga dalje od sebe.

- Laku noć Vlade.

    Lupam ih ispred njegovog nosa. Oči mi susretnu njegove trenutak pre nego što se vrata zatvore, nije ni trepnuo. Niko ne zna da sam još uvek na ovoj planeti. Niko neće doći da me spasi.

Zbog njega.

      Bes raste u meni - ne opirem se. Tuga me proždire. Ne umanjuje je. Iskrice leda uvaljuju se u moje telo čineći me onim što jesam čudovištem. Dopuštam mu da izađe na površinu. Dopuštam mu da vršti. Dopuštam mu da razbija sve sto mu padne pod ruke. Čudovište ne bira ljuto je. Lepe svetlucave stvari ga ne dotiču, krhkost ga raduje. Uništava staklene flašice parfema, rastura jastuke, cepa posteljinu, pretura fioke i onda zastaje. Ogledalo ga upija. Izbledela koža i izražene zenice. Pogled stakla u staklo i tanki mlazevi koji cure niz raskrvavljene prste. Tamna majica obavija žensko telo, prekriva ženske obline. Pantalone su tesne uz oblikovane noge i dostežu do članaka sa zelenim starkama. Kosa stoji umršeno na vrhu visokog čela, dok minđuše svetlucaju. Čudovište i odraz prate jedno drugom pokrete, pomeraju glavu na istu stranu, okreću se uvijaju, ni jedno ne odustaje.

     Sa druge strane ogledala je živo biće, devojka.

     Sa obe strane sam ja.

      Usne se stiskaju u drhtaj dok ruka leti kroz staklo razbijajući pogled. Slika postaje iskrivljena i kao da tad nestaje sve iz mene svaki osećaj, svaki trag nasilja. Telo mi potresa drhtaj, suze se se slivaju u krupnim kapima. Ne sećam se kad sam poslednji put ovako plakala. Jecaj iskače iz mojih grudi i nekontrolisati smeh ga sledi. Stežem naprsle komade i gledam kako se tečnost sliva u potočićima, curi dok rane pokušavaju da zarastu. Plitke i ružne narušavaju lepotu bledog tela. Uništavju savršenstvo, kvare ga. Ali je ne odustajem upornija sam od njih, upornija sam od sile koja pokušava da veže konce tamo gde je tačka raspada. Čekam da Vlad proleti kroz vrata. Čekam da mu kažem da mu se staklena lutka ipak raspala. Napukla je i sad iz nje gmižu oni mali sitni pauci koje je usadio u nju. Na kraju zar nismo od toga oboje sačinjeni? Od crva i gmizavaca koji su odbili da nas pojedu.

    Smejem se i plačem sve dok se ne pretvorim u bezličnu masu okupanu mesečinom. Tama me grli i privija uz sebe. Više nisam deo nje, ni ona nije deo mene.

Sada smo jedno.

Opet sam cela.