Ukleti Princ 🔚

***

   Sitne kapi mi udaraju po licu. Jedna po jedna padaju na njega kao da izviru negde sa plafona. Glatko se spuštaju na moje oči i nastavljaju putanju niz moj nos. Ne čekam ni časa već ih dotičem prstima i vlažan trag ostaje na njima. Miriše primamljivo. Miriše poput letnje kiše, poput najukusnije večere spremljene za praznike. One oko koje se domaćica toliko pomuči da je mrzi da bilo šta sprema narednih mesec dana. Prst sam pronalazi put do usana i tad osetim opijajući ukus krvi.

    Kapljice nastavljaju da padaju u pravilnim razmacima. Otvaram usta i čekam da se sva ta vruća tečnost spusti niz moje grlo. Grabim je da mi ne umakne, da se ne razliva uzalud. Uzimam i poslednju kap, a onda nestaje. Nema je više. Budim se razdražljiva i iznervirana dok mi se oči prilagođavaju na mrak. Sada sam poput sove, vidim odsjaj mesečeve svetlosti kao da svetli upaljena sijalica.

Gladna sam, gladna sam, gladna sam.

     Miris krvi šapuće melodiju negde iz kuće, ako se utišam, ako isključim svaki drugi zvuk mogu da čujem kako šumi i doziva me. Tiho je pratim puštajući da me mami kako što sirene mame sve one budalaste mornare. Što ne znači da sam budalasta. Dopuštam stopalima da prate trag stepeništa. Ne bojim se da ću se spotaći, čini se da moje telo zna kako da radi. Čini se da ga ni ne kontrolišem. Ali zanemarujem tu misao.

Stepenište se sužava samo na trenutak i potom ugledam ogromnu kuhinju u crnom graniti, i kamenim zidovima.

    Ja sam grabljivica. Grabljivica koji vreba svoj maleni, okrugli, debreljuškasti plen. Starica od nekih šezdesetak godina stoji za šporetom i brčka nešto što ima tako grozan miris da mi prosto dođe da povratim odmah tu na pod. Nokti mi lagano zagrebu po zidu dok se pomiče da promeša šerpu. Glava joj se naginje ka napred, kašikom isprobava odvratnu tečnost i mrmlja nešto sebi u bradu poput bajalice. Usne mi se pune sluzavom tečnošću, a zubi polako kreću napred.

Zgrabiću je u trenu, tako da ni ne primeti. Vena joj pulstira na vratu ispod podignute punđe, moli me da je zagrzem. Samo jedan griz. Skačem, ali se ne pomeram. Telo mi je ukočeno.

- Da nije malo kasno za večeru?

Glas mi dopire negde u visini uva i ježim se od samog tog dodira.

- Gladna sam.

   Izgovaram to kao da nije očigledno, oči mi se šire na pogled na njega, zenice postaju duplo veće. Odmeravam ga oprezno. Senke mu skrivaju lice, taman toliko da ne vidim grube crte na njemu, a otkrivaju ga dovoljno da vidim da se i njemu zenice šire. Vodimo nemi rat, poput dve zveri. Jedno od nas čeka da ono drugo skrene pogled u znak predaje. Nemam nameru da odustanem od svog plena.

Nema ni on.

    Posmatram ga nekoliko trenutaka, a zatim spuštam usne na njegove, vučem ga za kosu i ljubim tako snažno da mu moji očnjaci probijaju kožu. Krv mu se sliva niz usnu, pa je brzo kupim jezikom, nije ista kao ona koja šapuće - hladna je i ustajala kao da je zaboravila da cirkuliše kroz telo. Stisak mu samo na trenutak postaje nežniji, znatno nežniji dok upija miris moje kože. Koristim taj trenutak da se otmem i zaletim ka sićušnoj ženi.

    Ruke me zgrabe negde na pola puta, ali nedovoljno brzo. Žena se okreće ka meni očekujem strah, očekujem da vrišti, da se otima i da moli za milost. Međutim jedini zvuk koji se čuje je reženje koje dopire iz mog grla dok se otimam u Vladovim rukama.

- Izvinjavam se Nora, molim te oprosti našoj gošći, zaboravila je na pravila lepog ponašanja.

    Žena frkne pa me nakratko odmeri, pogleda u Vlada koji klima glavom pa čačka nešto po kuhinji. Zatim uzima čašu puni je i pruža mi je. Gledam zabezeknuto, ali ipak gutam zahvalno dok mi se tečnost sliva niz bradu. A potom se kočim. Umalo sam je ubila, umalo sam dopustila nagonu da donesi odluke u moje ime. Nisam čak ni pokušala da se zaustavim.

Da nije bilo Vlada...

Poljubila sam ga.

To je bila još gora odluka od one prve.

Surovost mojih misli me ponovo zaprepasti.

- Ja... Izvinjavam se.

     Izgovaram pokajnički, ali nisam sigurana da to i osećam. Ne još uvek, ne u potpunosti. Telo mi se lagano smiruje, ubilački instikt isparava iz mojih pora i Vlad me pušta iz ruku ostavljaljući prazninu.

- Ovde bukvalno shvatamo rečenicu krvi ću ti se napiti. Nisi prva koja je to pokušala.

Na trenutak me nervira ta rečenica toliko da osećam sitne trnce ljubomore svuda po telu. Da li Vlad ovo često radi, dovodi povampirene devojke i izigrava princa na belom konju? Otresem glavu od takvih misli.

Kao da me se tiče, kao da me je briga.

Sve što želim je da odem odavde.

- Drago mi je što to čujem.

Prizvuk ironije se očitava u moji rečima na šta oboje upitno podižu obrvu. Brišem usne od ostataka večere i podižem čašu nazravljajući im.

- Hvala. Nije baš mleko, ali svakako će mi pomoći da se uspavam.

- Drago mi je što sam od pomoći.

Klimne mi Nora kratko zatim se nasmeje širokim osmehom.

- Laku noć Nora.

Kaže Vlad dok me hvata ispod lakta i vodi uz stepenice.

- Ovo je bilo zabavno.

- Ako ti tako kažeš. Radiš li ovo često?

Cenim što smatra zabavnim činjenicu da sam umalo ubila nedužnu ženu. Meni samo uspeva da se zgadim sebi za trunčicu više.

- Šta tačno?

- Dovlačiš povampirene ljude u svoj mali zamak.

Vlad me posmatra upitno nestašno se kezeći.

- Nekoliko puta mesečno - čisto da ubijem dosadu.

    Mrštim se na te reči, naravno da to radi stalno. Obrve mi se skupljaju, a moja ljutnja ponovo pliva ka površini. Njemu međutim kao da samo postaje još zabavnije pa počinje otvoreno da mi se ceri.

- To je bila šala Tea. Odavno nismo imali goste. Moja porodica ima jasno pravilo o novonastalim vampirima. Drugim rečima zabranjeno nam je da ih stvaramo.

- A opet eto mene.

- Eto tebe.

- Zato što si se dogovorio sa mojim ocem?

- Ne.

- Planiraš li nešto da dodaš uz to?

Zastaje na vratim i čini mi se da će nešto da kaže, kao da ima spremno objašnjenje, ali se predomisli i samo izgovori.

- Ne ne baš. Odmori se.

Klimnem glavom, a on me gleda potpuno ozbiljno.

- Sledeći put ako ti nešto zatreba moje odaje su u levom krilu.

- Upamtiću to.

     Zatvorim vrata i naslon se na njih. Sve ono u šta sam verovala, svaka linija koja je označavala jasnu crtu dobra i zla naprosto je nestala ovih nekoliko dana. Kao da su mi se svi moralni principi poremetili. Ostaci večere rugali su mi se na prstima. Da bih živela moram da se hranim, a hrana više nije dolazila iz prohladnog frižidera. Teško da će posle ovoga da me čeka mesto u raju.

    Biće ovo duga noć ispunjena kajanjem.