Ukleti Princ 🔚

Vlad

      Čaša se lagano puni ka vrhu dok se tanak mlaz pretvara u talase. Zumuram taj trenutak upijajući ga, usporavam ga u svojim mislima i hvatam svaki atom, svaki pokret, svaku kap. Mogao bih da kažem da sam hipnotisan plesom vatre i tečnosti, da me ovo ispunjava, da je život sa duhovima zabavan, ali duhovi su samo ljudi kojih odavno nema. A danas su odlučili da me prganjaju. Baš kao i juče, kao i svakog prethodnog dana svih ovih godina. Samo što im se više ne opirem. Puštam ih da me opsedaju da gmižu po mojoj koži i usađuju se pod nju. Puštam ih da se vraćaju iznova i iznova, ne zato što uživam u bolu već jer mi nedostaju oni ljudi koji su nekad bili.

       Do sad su već naučili da igraju igre, igre koje te prate i vekovima kasnije. Duhovi te proganjaju dok ti se ne naježi svaka dlačica na koži i dok ti se srce ne stegne. Jer to je njihov krajnji cilj da se nastane u srcu i pretvore ga u kamen pa ga mrve dok od njega ne ostane samo prašina.

       Moje srce je prašina odavno, možda nikada nije ni bilo mnogo više od toga. Jednom sam pokušao da taj kamen pretvorim u nešto više, dok ga ponovo nisu smrvili u prah. Ne smeta, nežni prsti su ga mrvili. Te ruke koje su tako na tren bile u mojima...

- Prijatelju! Dozvoli da te upoznam sa gospođicom Miler.

Smit je vikao tako da je cela dvorana mogla da ga čuje. Teško je moglo da se kaže da smo i poznanici, a kamoli prijatelji pomislidh dok sam zgađeno pridržavao njegovo mekano telo da se ne sruči na pod. Smit je voleo vino, što su njegovi rumeni obrazi potvrđivali. Jedna mu je ruka zatezala tesni prsluk preko stomaka, dok je drugom rukom dotako rame nepoznate dame.

- Čast mi je gospođice Miler.

Moje usne dotakle su njenu ruku tačno koliko i priliči, a opet sasvim dovoljno da joj obrazi porumene a zenice zablistaju.

- Emili ovo je Grof Vlad Angelston pričao sam ti o njemu.

-Oh da. Čula sam da ste muzičar Grofe? Ili je tako nešto previe skandalozno reći za nekog sa vašom titulom?

Nije si činilo da je posarmljena činjenicom da vređa moju titulu.

-Više volim za sebe da kažem da uživam u lepim stvima gospođice Miler.

- Smatrate li da je spadam u lepe stvari u kojim bi mogli da uživate gospodine Angelston? Njeno pitanje me je iznenadilo, isto toliko koliko sloboda njenog govora. Meki francuski se otkotrljao sa njenog jezika, a usne su joj zablistale u široki osmeh . Na trenutak činila se poput zrele breskve u toj svojoj narandžastoj haljini sa sve tračicama i vrpcima. Riđe lokne uokvirile su ljupko okruglo lice i njeni obrazi molili su me da ih poljubim. Zadržao sam pogled visoko na njenim očima samo da ne mislim o pulsirajućem mestu na njenom vratu. Želeo sam da je zagrlim i zagrizem u isto vreme.

- Plešete li valcer gospodine?

- Kad god mi se ukaže mogućnost gospođice Miler.

Njena ruka dotakla je moju vodeći nas u savršeni ples. Nisam morao da pazim na stopala, nije ni ona, činilo se da lebdimo nekoliko milimetra iznad zemlje. Činilo se da su nam pokreti usklađeni kao da su naša tela celog života čekala na ovo. Da se sretnemo - da se spoje.

- Zovite me Emili!

- Gospođice Miler.

- Emili!

-U tom slučaju moram da insistiram da me zovete Vlad.

- Da li vam se čini da smo prosto stvoreni jedno za drugo Vlade?

Da, hteo sam da viknem. I ona je osećala isto, i ona je uvidela da je ovo sudbina. Ne znam kako izgeda ljubav na prvi pogled, ali mi se činilo da je upravo doživljavam. Samo me je sećanje na ono što sam ostavio u Londonu nateralo da ne izgovorim ni jednu moju misao.