Ukleti Princ 🔚

***

    Svi nešto kriju. To sam odavno naučila, u mojoj porodici bilo je mnoštvo tajni koje se nisu izgovarale ni između nas, a kamoli naglas pred drugim ljudima. Vešto smo se krili učaureni u svoje male izmišljene živote, Silvija i Kena krile su se iza platinastih kartica mog oca i skupih markiranih kostima koji su vredeli više nego njih dve zajedno. Ja sam se krila iza knjiga, pretvarajući se da niko od njih ne postoji.

To je ono što su svi mogli da vide.

To čak i nije bila tajna.

    Tajna je bio Kenin stomačić previše porastao da bi bio preterana količina hrane. Tajna su bile i njene suzne oči nekoliko dana kasnije.

Ne mogu da kažem da sam je žalila. Ne mogu da kažem ni da nisam. Bila sam previše dete da bih razumela i previše tinejdžerka da bi me bilo briga.

Tajna su bili prazni sanduci jeftinog pića u vinskom podrumu, isto kao i skupoceni nakit uručen u znak izvinjenja.

       Sve sam ih vešto krila, a sad se krijem poput nezrelog deteta očekujući da će Vlad da iskoči odnekud i upita me da li sam saznala nešto do njegovih tajni.

Nisam.

I on je to dobro znao.

I on je znao kako se tajne kriju. Vešto i surovo tako da niko ne može ni da ih nasluti.

      Nakon pretrage kuće ostao je ista misterija kao i jutros. Mrzim tog blistavog zagonetnog muškarca, mrzim ga iz dubine svoje male bedne duše koja je verovatno u nekom trenutku pripala đavolu. Mislim da ju je ukrao onog trenutka kada je napustila moje telo i kad su prve kapi krvi skliznule niz moje usne.

Tiho kucanje sa prozora rastura tišinu i razbija sklop mojih misli u komadiće. Provirujem glavi ispod jorgana tek toliko da bacim pogled na kišom umrljeno staklo.

      Nedostaje mi toplota, nedostaje mi znoj, nedostaje mi da se prevrćem po krevetu nemirno i gužvam čaršave sve dok se najzad ne uspavam izmorena. Noćas ležim mirno skoro pa sam spokojan leš. Moje telo je mirno i ne pomera se ni malo. Ne znam da li mi je uopšte potreban san, ali pretvaram se da jeste. Zatvaram oči i pravim se da spavam dok ležim nepomično stiskajući usne u prave linije. Pokrećem pluća jednom, dva puta, tri puta da uhvate ritam.

     Kada je Sara otkrila da čeka dete, ubeđivala me je da idem sa njom na Yogu. Čisto da se pokrene i ostane u formi tako je govorila. Dario, njen muž nije bio preterano oduševljen njenom idejom, ali mu je laknulo što ću biti u blizini. Kako su njih dvoje moji najstariji i ujedno i jedini prijatelji popustila sam pod pritiskom. Sad dok pokušavam da uhvatim ritam neizmerno sam im zahvalna na tome.

     Sve je to stvar vežbe, tako da se trudim da vežbam. Dišem duboko udah izdah, zatim pliće da izgleda kao da spavam. Čini mi se da to pomaže jer mi je lakše da isključim mozak i opustim mišiće. Uspeva mi disanje, sa druge strane srce ne mogu da pokrenem, ne mogu da ga nateram da se zgrči i kuca. Nije da nisam probala. Mrzim to što ne radi, mrzim što je poput ugašenog sata koji odbija da pomera svoje blistave kazaljke. Mrzim što su zupčanici stali.

Tih udarac u staklo privlači moju pažnju. Još jedan pa još jedan .

Kuc kuc kuc

Ritminčno se ponavljaju pokreti.

Kuc kuc kuc

Ne žele da prestanu.

Kiša je uporna, odbija da pada dalje od stakla. Podižem glavu malo ali sasvim dovoljno da vidim senku ruke na prozoru i kratak nokat kandže kako udara u staklo.

Panika se lagano penje niz moje grlo stežući ga svojim šakama.

Kuc kuc kuc

Opet i opet.

     Strah se penje uz moje grudi, ali adrenalina nema. Ono mrtvo srce i dalje odbija da se pokrene. Noge su brže od ugašenog srca, istog trena preleću preko kreveta. Bosa stopala koračaju pravo ka staklu. Kako se brava na prozoru okreće tako i ruka nestaje sa njega.

Hladni noćni vazduh udari me posred lica ubacujući miris kiše i trave u sobu. Okrećem se sa svih strana, ali nema je nigde.

Učinilo mi se.

Kapi kiše naterale su me da poverujem da je tu još neko. Da ima nekog ko će možda da me izbavi odavde. Kapljice nastavljaju da upadaju u sobu sitno i uporno, nošene vetrom. Zatvaram prozor obuzdavajući svoju bujnu maštu.

Skoro pa si poverovala Antoneta.

Kuc kuc ritmično se vraća iza mojih leđa.

Okrećem se istog trenutka.

    Iskeženi zubi i crvene oči sijaju kroz maglu kiše, cere se i cere i lupaju prstom privlačeći mi pažnju. Lice oko njih je izduženo i vijuga - skoro da podseća na čoveka. Skoro, ali nisam sigurna da to i jeste. Očnjaci se pomeraju ka staklu i sitan mlaz crvene tečnosti kaplje sa njih. Nokat tapka staklo, nastavlja i nastavlja uporno.

    Vrisak se razliva celom sobom dok se noge saplići obarajući me na leđa. Vrištim sve dok se ne upali svetlo i senka istog trena nestaje sa prozora ostavljajući samo prazan prostor tamo gde je nekada bila.

- Antoneta!

     Glas dopire do mene i shvatam da me Vlad drži u svojim mišićavim rukama. Njegovi dlanovi stitskaju moje lice, pomeraju ga ka sebi terajući me da mu uhvatim pogled. Gvirim iza njegovog ramena tražeći čudovište, ali njega nema.

- Tamo je neko.

Pokazujem prstom ka staklu, mora da je bar video nešto, mora da jeste. Nisam luda, znam da nisam.

- Antoneta pogledaj me!

Možda bi preciznije bilo reći nešto, jer znam šta sam videla. Te strašne krupne oči ucrtale su svoju sliku u moj um.

- Nema ničega Antoneta. Niko nije tamo.

Hvatam mu pogled, ali nisma sigurna da vidim istinu u njemu. Ono što sasvim sigurno ne vidim je strah.

- Učinilo ti se. Ovde se senke igraju sa tobom. Ne dozvoli da ti se uvuču u um .

     Klimam glavom kao da ga razumem. Kao da je taj muškarac koji čuči ispred mene i grli me svojim snažnim rukama potpuno u pravu. Dlanovi njegovih šaka me umiruju kružnim pokretima po leđima. Drži me poput deteta koje je umislilo da će nešto iskočiti iz ormara. Umalo da se nasmejem na to. Ali kasno je, i pored toga što potvrđujem svaku njegovu reč znam šta sam videla..

Nešto jeste bilo tamo.