Ukleti Princ 🔚

***

     Sedim kao na iglama. Igle su blagi opis onoga kako se moje telo oseća udubljeno u sedište, bez ikakve ideje kuda idemo.

Možda će ti biti teško da vidiš nešto više od toga kad stignemo na odredište. Ali molim te Tea ako je ikako moguće pokušaj da me ne mrziš.

      Šta je to trebalo da znači? Već ga mrzim tako da teško da tu može nešto da se promeni. Neki slićušni deo iznutra odbio je da se složi sa mnom, ali sam ga ućutkala. Suncu je obasjavalo onaj nemirni beli pramen, terajući me da povremeno pogledam u njega. Valdova vilica nije odavaal ništa, a njegov pogled bio je usmeren na put kao da očekuje da odnekud iskoči krdo slonova. Da smo se sreli pod nekim drugim uslovima, pomislila bih da je lep, fin i drag i da bi mogli da budemo bar prijatelji. Pogled mi klizi naniže ka njegovom vratu gde vidim naznaku crne tinte, toliki kontrast njegovoj bledoj koži da se pitam kako je ranije nisam primetila.

- Šta ti je to na vratu?

     Pitam pomalo da mi prođe vreme, pomalo iz radoznalosti. Oči se sužavaju ka meni, gleda me poput grabljivca i krivi glavu tek neznatno na stranu. Vilica se na trenutak opusti, dok izbegava da uspostavi pogled sa mojim. Tinta se otkriva još samo malo i čini mi se da je to krilo.

- Zar te niko nikada nije naučio da nije lepo zagledati druge ljude.

- Ti teško da si čovek.

- To ne menja činjenicu da možda ne želim da delim sa tobom svoje tajne.

- Mislila sam da nemaš tajne?

- Touché.

- Pripiši to mojoj radoznaloj prirodi.

- Znaš ako si želela da me vidiš bez majice samo si trebala da pitaš.

Osmehne mi se pomalo tužno, kao da zna nešto što ja ne znam.

- Ne laskaj sebi.

Zavrtim glavom u neverici. Tako mi i treba kad pokušavam da vodim civilizovan razgovor sa njim.

Možda će ti biti teško da vidiš nešto više od toga kad stignemo na odredište. Ali molim te Tea ako je ikako moguće pokušaj da me ne mrziš.

      Naređujem mom umu da obriše te reči. Pokušavam da se opustim i posmatram predele kroz koje prolazimo. Upijam prirodu, kao što upijam zrake sunca. Prestala sam da osećam toplotu, isto kao što je prestalo da mi bude hladno. Ali zato prirodu osećam celim svojim bićem, kao da sam odjednom postala deo nje.

Možda i jesam.

     Vreme protiče u tišini puštajući muziku koju je naravno on odabrao da ispunjava prostor. Pomeram vrat malo na gore čisto da uhvatim celu sliku. Radoznala sam da vidim šta krije to crno krilo. A zatim razdražljivo menjam stanicu. Nestaje njegova opereta, ili šta već da je sviralo protekla dva sata i tihi taktovi pop muzike oglašavaju se u pozadini. Nije da mi se pesma dopada, sladunjava je i detinjasata, peva o nekoj lepršavoj ljubavi, i kad malo bolje razmislim ne dopadaju mi se reči isto kao što mi se ne dopada ni ritam. Ali obožavam da ga nerviram, prosto uživam u tome.

- Ne sviđa mi se ta muzika.

- Pa?

Spušta ruku i menja stanicu vraćajući na neku melodliju za koju ni ne znam kompozitora.

- Uzgred to je gavran.

- Molim?

Odgovaram nespretno.

- -Gavran, na mom vratu.

- Zašto?

- Mnogo pitaš. Stigli smo.