Ukleti Princ 🔚

Vlad

     Nastavljam da pratim gospođicu Timot. Od njenog oca sam saznao da se zove Antoneta. Ako bih prebrojao sve svoje grehove, ovaj što izigravam voajera nekako je najmanje značajan. Bilo je i gorih stvari.

Bilo je mnogo gorih stvari kojih se radije ne bih ni prisećao.

     Šetala je travnatim delom parka pretvarajući se da niko ne postoji sem nje. Držala je glavu visoko usparvnog pogleda dok joj je sunce obasjavalo lice puneći oči nekom neopisivom srećom. Gledao sam je kako se smeje, kako joj se usne razvače u široki osmeh, a kosa boje žita pada po ramenima sve do sredine leđa. Zelene oči poput žada ciljale su nešto na nebu, ruke su pratile oblik oblaka praveći jasne linije nečega što bi mogao da bude slon. Zatim je pomerila glavu na stranu dok su starke sporo prelazile po utabanoj zemlji. .

     Nije izgledala  kao što sam očekivao. Nimalo elegnatno i prefinjeno. Neki deo mene bio je očaran činjenicom da izgleda smešno poput devojčice u teksas šorcu i majici sa oslikanim mačkama. Nije izgledala kao žena od 30. Nije se čak ni potrudila da izgleda tako. Činilo se da je ne zanima kako je svet vidi.

A gledali su je krišom, isto kao i ja.

Samo oni nisu znali ono što ja znam – da je namenjena meni.

Da je rođena da budem njen.

Svaki njen gen, svaku vlas kose, sve je to svemir pripremio kao osvetu za namirivanje dugova.

Mnoge dugove sam otplatio u ovom životu.

Sem tog jednog.

Šta god svi ostali mislili, šta god želeli - znao sam da taj dug ne mogu da odužim nikad.

     Prokletstvo mog života je to što čak i da mogu da vratim vreme opet bih izabrao Emili. Opet i opet sve dok se ostaci moje duše ne raspadnu, sve dok ne izgorim po milioniti put. To je bila moja najeveća kazna.

To što sam izabrao nju.

Niko to nije znao.

Niko nije znao da je moj dug naplaćivan kroz moju neostvarenu ljubav.

Emili je moja kazna, Antoneta je samo devojka zalutala u svet senki o kom nije imala pojma.

     A opet nisam mogao da skrenem pogled sa nje. Sudbina je odlično odradila svoj posao. Ona nastavi ples rukom stvarajući slona u vazduhu. Zatim se okrenula nekoliko puta da proveri da je niko ne gleda pa mahnula paperjastom oblaku mameći mi osmeh na lice i protiv moje volje. Udubio sam se u sliku ispred mene i nastavio da šaram grafitnom olovkom položaj njene ruke i tela.

Bilo je teže nego uhvatiti pauka u mrežu.

      Bilo je teško preneti sjaj njenih očiju na običan papir. Pogotovo jer je nije držalo mesto pa sam morao da radim brzo. Pozdravila je psa. Zastala i savila se da počeša malu njušku kratkodlake  žute životinje, nazivajući ga ljubavi, kidajući mu pola sendviča da bi ga samo trenutak kasnije pitala šta je radio danas. Pas naravno nije odgovorio, a ipak ona je ozbiljno klimnula na njegovo ćutanje. Gledao sam je još malo dok je poslednje trunke hleba mrvila vranama. Zatim im je mahnula u znak pozdrava i pošla dalje iz parka nameštajući na ramenu torbu čije su rese podrhtavale sa njenim koracima. Pogledala je levo i desno i pretrčala preko ulice ostavljajući me umotanog u hlad drveta sa skoro dovršenim radom u rukama. Improvizovao sam ostatak po sećanju. Dodao malo boje jer joj nije priličila crno bela slika. Otresao ostatke prašine sa pantalona i krenuo dalje.

I tad sam znao. Tad sam bio potpuno siguran.

Dovoljno je luda da bi mogla da se zaljubi u mene.

Samo kad bih bio sposaoban da je volim.