Ukleti Princ 🔚

Poglavlje 1

     Žedna sam. Umirem od žeđi. Usta su mi toliko suva da mi se čini da će pući ako samo pokušam da ih otvorim. Tiha muzika poput one koju ljudi slušaju samo na koncertima, mi se polako uvlači u svest. Ne prepoznajem note, ako bih baš morala da nagađam rekla bih da se u pozadini čuju zvuci klavira. Nikada nisam marila za sviranje muzičkih instrumenata, ali tihi zvuci bude nešto u meni titrajući i vibrirajući kroz moje kosti.

      Oči su mi teške, pokušavam da otvorim kapke. Podižem ih u više navrata, samo da bih ih sekundu potom ponovo zatvorila. Magla mi se polako pomera sa očiju, diže se poput duvanskog dima i putuje negde naviše pružajući mojim zenicama pogled na sobu.

Nepoznatu sobu.

Trepćem još nekoliko puta kao da će to da promeni sliku ispred mojih očiju. Soba se nakratko vrti, da bi mi potom pogled ponovo pao na izbledele narandžasto žute tapete, sa pozlaćenim ogledalom, stolom od neke vrste drveta i istim takvim ormarom. Krevet sa baldahinama pridružuje se nameštaju poput onog u Versaju. Veliki i udoban sa mekanom postaljinom u boji zemlje.

Muzika se prekida iznenada. Tonovi prestaju.

     Tinjajuće peckanje u vratu mi mahinalno povlači ruku ka sebi. Češam to bolno mesto uvežbanim pokretima. Vruća tečnost klizi mi niz prste slivajući se niz vrat sve do ivice haljine. Ruke počinju da se tresu, ne moram da ustajem, ne želim da gledam. Moj um odbija da prihvati tečnost na mojim prstima. To ne sprečava crvenkastu tečnost da mi se ceri iz ogledala naglašavajući dve sitne rupice poput ujeda zmije. Čekam da mi se puls ubrza da me uhvati panoka, ali moj pogled i dalje mirno počiva na ogledalu dok su mi oči staklaste i suve. Svetlo zeleni pogled mu uzvraća, trepćem samo da bih sklonila ti stalo iz njih, ali ono odbija da se pomakne. Kosa mi je ulepljena toliko da je skoro dobila boju meda gubeći iz sebe sunčanu nijansu svetlo plave.

Vidim ga pre nego što ga čujem. Uzvraća mi pogled preko ogledala, gleda moje lice i ja gledam njegovo. Oboje smo nepomični i ne govorimo.

Bljesak svetiljke stiže niotkuda.

      Nebo puno zvezda dok se vrtim u njegovom naručju na trotoaru. Kiša nam udara po licu, ali njemu to izgleda ne smeta. Smejem se zvonkim smehom, i čudim njegovim blistavim zubima. Pušta me da idem i ljubi me kratko bez razmišljanja, poput savršenog džentlmen. Mašem mu toliko snažno dok se smejem i vrtim, da čak ni ne čujem sirenu taksija ni naglu škripu kočnica.

Odjednom sve je mračno, i hladno mi je, užasno mi je hladno.

Neke ruke drže me čvrsto i šapuću: Molim te, molim te nemoj da mi umreš.

Čujem taj nepoznati glas kako me vraća sa same ivice smrti. Čujem kako mi brani da odem, kako me svojom snagom zadržavava dole na zemlji među živima.

       Oštra bol prožima mi telo dok se zubi zarivaju u moj vrat. Muškarac na vratima me gleda zabrinuto svojim ćilibarskim očima, toliko svetlim da su skoro zlatne sa sitnim tačkicama zelene boje. Čvrsto steže šolju sa obe ruke kao da će svakog časa da mu ispadne. Crna majica zateže se preko mišićavih grudi, i ističe plavičaste vene na njegovim rukama. Ne skida pogled sa mog lica tražeći nešto na njemu. Noge su mu fine i duge u crnim pantalonama, blago raširene kao da je sam Lucifer upravo proteran iz pakla. Jedna obrva mu se podiže dok se nestana crna kosa sa samo jednim belim pramenom preko oka spušta u kovržama oko njegove glave. Razbarušene lokne poskakuju dok mi se približava.

Deluje umorno, dok se primiče kao grabljivac koji vreba svoj pleni. A zatim se osmehuje samo jednom krajem usana.

- Budna si.

    Izgovara kao da se poznajemo sto godina. I guram mi šolju u ruke zanemarujući da je moja umazana krvlju. Hladan doditr njegovih ruku me iznenađuje kao i toplota koja izostaje pri dodiru sa šoljom. Ni mirisa kafe nema, a ipak želim da sav sadržaj saspem sebi u grlo istog trena.

Čini mi se da mi muškarac čita misli. Podiže šolju bliže mojim usnama ne sklanjjući svoje ruke sa nje.

- Osećaćeš se bolje nakon ovoga. Obećavam.

     Klima glavom verujući mu na reč i zatvaram oči. Moj um odbioja da gleda u sadržaj. Moj um odboja da prihvati bilo šta od ovoga. A opet ispijam svi tečnost do poslednje kapi odolevajući porivu da zavučem prste i pokupim i onu poslednju mrvicu koja se skupila na samom dnu.

- Odmori se.

Kaže više poput naređenja nego poput predloga. Klimam glavom i prihvatam naređenje.

Tiha melodija ponovo počinje dok zatvaram oči verujući da je ovo samo košmar. Košmar koji će uskoro da nestane.