Ukleti Princ 🔚

***

      Muškarca sa zmijskim očima nalazim kraj prozora nečega što bi trebala da bude dnevna soba, ili soba za prijam ako uzmem u obzir da je kuća u kojoj se nalazim toliko velika da sam se skoro izgubila šetajući kroz hodnike.

       Koraci mu se lenjo protežu preko drvenog poda kada me ugleda. Kreće se tako sporo da mi se čini da je bolno, a opet imam utisak da me vreba. Poput mačke koja čeka pravi trenutak da zgromi sitnog malenog miša ispred sebe. Samo što sam danas taj miš ja. Uspravljam se u svojoj punoj visini. Što nije mnogo, ali svakako držim kičmu pravo. Ne želim da pomisli da može da me uplaši. Negde sa stočića uzima šolju koja kao da je samo na mene čekala i oprezno mi je pruža. Poželim da zgužvam tu šolju u njegovim rukama da je smrvim da od nje ne ostane ništa. Ali umesto toga moje ruke je uzimaju hitro i ispijaju sav sadržaj sa mirisom gvožđa.

- Sneg je lep u proleće.

      Govori toliko tiho da jedva mogu da ga čujem, ali ipak razaznajem reči. I zaista paperjaste pahulje veju kraj prozora padaju i tope se u dodiru sa zemljom, ima ih toliko kao da su se deca igrala jastucima. Kao da su se gađali i počupali ih pa je svako sitno pero poletelelo ka nebu, a onda prkosno ponovo stiglo do poda.

- Gde sam?

       Pitam praveći se da me trenutak nije uvukao, pretvarajući se da ne želim da priljubim lice uz staklo i posmatram pahulje čitav dan, čitavu nedelju, čitav život. Odjednom želim da ih dodirnem jezikom, odjednom jezik me peče i svrbe me nepci. Želim da zagrize pahulju, želim da je mali paperjaste golub. Želim da zarijem zube u njega.

Ta misao me prepada toliko da šolja klizi iz mojih ruku i razliva crvenu tečnost svud po podu. Ruka mi ponovo leti na vrat. Ćilibarske oči me posmatraju kao da mi čitaju misli.

Znaš o čemu mislim. Poručuju mu moje oči.

Znam o čemu maštaš. Uzvraćaju njegove.

- Pa ti umeš da govoriš.

Kaže rugajući se.

- Šta je bilo u šolji?

Pitam i ako znam odgovor.

- Mislim da znaš.

Kaže jer i on zna da znam odgovor.

- Zašto?

- Imala si nesreću.

- Jesam li...?

Njegovo lice se na trenutak osmehuje kao da mi ne veruje da ga to pitam.

- Bojim se da jesi. Žao mi je.

- Oh hvala ti tako saosećajno od tebe! Jesi li ti..

Prekršta ruke preko grudi puštajući da mu se ocrtava svaki mišić na torzu ispod skoro providne bele košulje.

- Sjajno! Savršeno, čekaj samo da ispričam Sari! Zaglavila sam u ukletoj kući sa Grofom Drakulom! Ha to će da pobedi njenu priču o onom jezivom tipu sa pirsingom na licu koji ju je mesecima proganjao.

Noge same koračaju dok brbljam trista na sat. Ovo se ne dešava vrišti moj mozak. To je samo san. San koji će da se završi.

Mora da se završi.

Jednosatvno mora.

- Malo si histerična.

Kaže nakrivivši glavu na stranu.

- Možda samo nisam navika da budem u blizini bića poput tebe!

Kažem dok mi se ton glasa nekontrolisano penje i škripi, i zvuči skoro kao da zavijam.

- Šta si kog đavola mislila da sam? Albino?

- Ne znam, možda da provodiš previše vremena za kompijuterom? Sigurno ne da si to.

     Ispljunula sam te reči poput uvrede. Muškarac se trgnu na njih i odmaknu za korak unazad stvarajući bezbednu udaljenost između nas. Oči mu polako poprimaju tamniiju boju i po ledu u njima rekla bih da je ljut. I da treba da se izvinim, ali mi moj ego to ne dozvoljava.

- Žao mi je što sam te razočarao.

Kaže ne misleći ni jednu reč od toga to je izgovorio.

- Ako je to sve možeš da se povučeš u svoju sobu.

Izgovara kao da sam dete kome je najzad dozvoljeno da ustane od stola.

- Mogu da idem kući?

- Moja kuća je sada tvoja kuća.

Njegov smešak tera trnce kroz moje telo i stvara mi neodoljivu želju da ga udarim.

- Želim da mi kažeš kako da stignem do mog stana. I gde se uopšte nalazim?

- Kao što rekoh ovo je tvoj dom Tea.

      Ton njegovog glasa mi jasno stavlja do znanja da je razgovor završen. Da ne želi da daje odgovore na moja pitanja. Ali ni ja ne odustajem tako lako. Igru zvanu inat umem da igram dovoljno dobro, možda čak i bolje od njega. Nastavljam da ponavljam isto pitanje, ali on me ignoriše dok se udobno smešta za klavir i počinje ad svira neku tužnjikavu melodiju praveći se da više ne postojim. Ne mogu da skinem pogled sa njegovih ruku koje se kreću po dirkam, i sve o čemu mogu da mislim je kako imam neodoljivu želju da mu polomim svaki prst poklopcem klavira. Svaku koščicu u njegovim rukama.

        Moj mozak najzad dobija informaciju da me zapravo ništa ne sprečava u tome pa mu prilazim sa leđa. Muškarac i dalje nastavlja da svira kao da me ne čuje što mi samo pomaže u mom naumu. Pomeram poklopac i gledam kako pada, ali njegovi prsti se izmaknu sekundu pre nego ih dotakne. Podiže glavu ka meni ne verujući u ono što se oigralo. Na trenutak mi se učinilo da zapravo i nije ispred mene. Njegovo lice je obuzeto tugom i setom, i tek ga zvuk udarca vrati u realnost.

      Stojim nepomično ispred njega očekujući kaznu i ljutnju, ali on samo trepće nekoliko puta ne bi li se uverio da sam stvarna. Zatim se ceri od uva do uva i grohotom smeje. Njegov glas odzvanaja o zidove, odbija se o njih i strujuji mojim telom.

- Zanimljiva si! Sviđa mi se to. Čini mi se da ćemo se lepo slagati.

Kaže kao da mu je svo ovo strašno zabavno. Želja da ga povredim ponovo ratse u meni dok skupljam pesnice u šake.

- Ne želim ni da ti se sviđam ni da se slažemo. Zar me nisi čuo želim da idem kući!

- Naravno da želiš, samo ti je potrebno malo vremena da se bolje upoznamo.

- Spusti se na zemlju kraljeviću. Nisi moj tip.

- Mogu to da učinim, i obećavam da će ti se dopasti.

Namiguje kao da je rekao nešto užasno zabavno. Zakolutam očima na tu opasku.

- Samo u tvojim snovima.

Vičem dok odlazim ne verujući mojim nagonima u njegovoj blizini. Moja želja da mu izbrišem taj osmeh sa lica raste sa svakom sekundom u njegovom prisustvu.

- Potrudiću se da budu živopisni.

Čujem ga kako viče za mnom.