My new life ✔

Part 2

...

Pokucala sam, i kada sam čula 'napred', ušla sam.

Idemo... Sve ili ništa.

Kabinet je bio prazan. Samo je jedan stariji čovek sedeo za jedan od stolova. Predpostavljam profesor. Ali izgleda očajno za profesora.

Ko još dolazi u pocepani džemper i papuče na posao. Smučilo mi se.

"Dobar dan." Rekla sam.

Profesor me je pogledao i pokazao mi rukom da mu priđem.

"Došla sam zbog prakse." Rekla sam tiho.

"Da, da." Rekao je i odmerio me.

A ja se ponadala bar on normalan.

Ustao je, prišao jednom od ormarića i izvadio par knjiga i papira. Onda mi je prišao i dao mi.

"To je sve što je potrebno da znaš o ovom smeru. Ne moraš da dolaziš više ovde, ja svakako neću da budem tu. Ali, ako ne budeš nešto razumela, kontaktiraj me i možemo uz kaficu da vidimo u čemu je problem. Važi? Ostavio sam ti moj broj na vrhu." Imao je odvratan osmeh na licu i pokazivao na parče papira na kome je pisao njegov broj.

Fuj. Povraća mi se.

Brzo sam klimnula glavom i, bukvalno, izletela iz kabineta. Produžila sam ka izlazu iz fakulteta. Za par minuta sam bila ispred autobuske stanice.

Bar ne moram da provodim vreme sa njim. Imam osećaj da bih za dva dana bila na vestima zbog pokušaja ubistva.

Prevrnula sam očima i ušla u bus. Sela sam na prvo slobodno mesto i odmah izvadila slušalice. Stavila sam ih i pustila muziku kako bih se malo opustila.

...

XXX's P.O.V.

Ulazio sam u kompaniju i svi zaposleni su odmah počeli da mi se pozdravljaju.

"Dobar dan direktore."

"Dobar dan." Rekao sam.

"Dobar dan šefe."

"Dobar dan." Rekao sam.

"Hyuuuuunggggg!" Viknuo je meni tako poznat glas.

Okrenuo sam se.

"Šta?" Rekao sam.

"Je li istina da si pre za malo udario nekoga?" Pitao je.

"Nemoj još ti, molim te. Od tog incidenta sam dobio najmanje 20 poziva do sada." Rekao sam mrzovoljno i krenuo ka mojoj kancelariji.

"Ali-"

"Priča za drugi put, Kook." Rekao sam i ušao u lift.

...

Laila's P.O.V.

Trenutno sedim u biblioteci i upravo završavam poslednju knjigu koju mi je dao onaj, ugh, profesor.

Ne mogu da verujem da mi je dao 5 knjiga od 60-70 stranica. Nije mi trebalo ni 2 sata da ih pročitam. Šta ću sada da radim? Ma idem kući. Svakako nikog nema sada.

Spakovala sam se i izašla. Onda sam krenula kući.

...

*jutro*

Šetala sam se po kući, kada, odjednom, uleću tata, Elizabet i Nora sa izrazima lica kao da se upravo dešava zombi apokalipsa. Upitno sam ih pogledala.

"Brzo se spakuj. Imamo let za manje od 2 sata." Rekao je tata i počeo da pakuje neke stvari.

"Kakav let?" Pitala sam zbunjeno.

"Samo se spakuj!" Viknula je Elizabet nervozno i potrčala ka njenoj sobi.

Šta se dešava?

Onda mi je tata prišao.

"Iskrsao je hitan posao van grada i moramo sada da krenemo." Rekao je na brzinu i potrčao u njegovu sobu.

Otišla sam u moju sobu i počela da se pakujem.

...

Taman što sam zatvorila kofer, čula sam zvuk auta. Brzo sam istrčala iz kuće, ali našeg auta nigde na vidiku. A ni tate i ovde dve.

Jesu me oni to upravo ostavili ovde?!

Brzo sam ušla u kuću i uzela telefon. Nazvala sam Elizabet.

"Korisnik trenutno nije dos-" Prekinula sam i pozvala Noru.

"Korisnik t-" Prekinula sam.

"Ugh!" Viknula sam i nazvala tatu.

Začuo se zvuk telefona iz njegove sobe. Brzo sam ušla u nju i našla tatin telefon na krevetu.

"Zaboravio ga je..." Rekla sam i uzela telefon u ruku.

Onda mi je stigla poruka. Pogledala sam je i videla da je od Elizabet.

Elizabet: Izvini što smo te ostavili, ali već smo prešli pola puta, a stvarno žurimo. Nećemo se dugo zadržati. Volimo te.

"Hah..." Rekla sam i počela ludački da se smejem.

"Wow. Prosto... Wooow!" Rekla sam i prošla rukom kroz kosu.

Odjednom su ulazna vrata pala na pod. U kuću je ušlo najmanje 15 ljudi sa svakakvim oružjem.

Znači zato su žurili. Nije ni čudo.

Jedan ono njih mi je prišao i nabio mi se u facu.

"Gde ti je ćale?" Pokušao je da me uplaši, ali ne vredi.

Gledala sam smrt u oči, nećeš uspeti da me uplašiš.

Jednako sam ga pogledala i nasmejala se.

"Upravo je otišao. I neće ga biti poprilično dugo." Rekla sam i udaljila se korak od njega.

"Mislim da neće tako biti kada čuje da pravimo društvo njegovoj ćerki." Rekao je sa zlobnim osmehom.

"Pa... Upravo me je ostavio ovde, znajući da dolazite, tako da će vam plan propasti ako ja budem glavna uloga." Rekla sam sa osmehom.

Koji idioti.

Pogledao je sve koji su za vreme našeg malog razgovora pretražili kuću, i svi su odmahnuli glavom u znaku da osim mene, nema nikoga.

"Učini mi uslugu i prenesi mu da se neće živ izvući." Rekao je i hteo da me potapše po ramenu, ali sam se izmakla.

"Još kad bih mogla." Rekla sam i pokazala tatin telefon koji je u mojoj ruci.

Zgrabio ga je i pogledao par sekundi. Onda ga je iz sve snage bacio o pod.

"Taj, prljavi mali... Ugh! Idemo!" Viknuo je i svi su, kao magla nestali kroz vrata.

"Šta li ste sada uradili... Kada bolje razmislim, ne želim da znam."

Otišla sam u svoju sobu i spakovala sve svoje stvari. Pošto su oni otišli, ne vredi da više budem ovde.

Obavila sam par telefonskih razgovora i našla kupca za kuću.

"Zašto da sedi prazna, kada mogu da je prodam i uštedim." Rekla sam sama sebi.

Onda sam obavila još par razgovora i nabavila sebi stan. Žena sa kojom sam razgovarala je rekla da ću imati cimerku.

"Nikakav problem."

Nakom par minuta se čuo zvuk kamiona. Ubrzo su ušla dva čoveka i pitala šta treba da se nosi. Pokazala sam im šta sve treba, i ubrzo smo se uputili na lokaciji mog novog stana.

...